Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Ана Илић (Блог о социјалном укључивању)

Да ли се још неком дешава да у великом избору чоколадица не зна коју да изабере, па посегне за оном која му је најпознатија? Ја муку мучим с тим. Најпознатија чоколадица је сигуран избор и навикла сам се на њу. Много енергије захтева нека нова одлука. То је оно кад прваче уђе у одељење први пут и сигуран избор му је да седне поред неког кога зна. И онда је основношколцима сигуран избор да поделе тајну с неким с ким се играју најчешће. Ваљда се нађу тако што имају нечег заједничког, и онда створе још заједничког. Ја нисам знала за овај други део, мислила сам да мораш некоме већ унапред да одговараш да би се дружио с тобом. Тако да сам претпоставила да никоме нисам сигуран избор, нити сам знала како се то постаје. Мој живот се разликовао много од свих других, па сам мислила „зашто би неко хтео да проводи време са мном?“

Ја сам, дакле, мислила да због те моје различитости, не само да нико неће, него нико не би ни требало да хоће да проводи време са мном. Знам, звучи као страшна предрасуда коју друштво намеће и ја сам је, од свих најпре, прихватила. Тражм од других да не мисле тако, а ја сам са собом прва требала то да решим.

Онда је дошла средња школа, и моја прва љубав – Чехов и ја смо размотрили ситуацију и схватили да треба заиста да поставим оно питање: „зашто би неко хтео са мном да проводи време?“, али да овог пута одговорим на то питање, а не да дам лењ, депресиван и дефинитиван одговор на „зашто неко не би хтео да са мном проводи време?“ Имала сам неке квалитете, и имала сам много потенцијала које, без таквог подстрека, можда не би ни развила. Али ту у одељењу у средњој је била та девојка, Марија, због које сам ја постајала особа с којом ће сви хтети да се друже. Додавала сам особине и мисли као одговор на оно питање, и упознавала себе. Процес је, изненађујуће, био много луциднији и важњи од тога да ја угасим своју усамљеност.

Марија и ја смо постале праве пријатељице и повремено сам се плашила да је не изгубим. Зар се сви тако не плашимо да изгубимо пријатеља јер не можемо да му понудимо ништа више од онога што је већ видео код нас? Нисам више од онога што јесам, и не могу да будем више од онога што могу. Граница сопства коју сам осетила онда кад сопство утиче и на друге. Али, требало је дуго да схватим, пријатељи не дођу да узму шта им се нуди. Шта сам ја имала да понудим се тицало само мене, али обликовало је моје понашање које је битно код пријатељства.

Дакле, требало је само да се решим предрасуда (како према себи тако и према другима) и да пустим себе да будем ја, и то ме је од тад увек водило правим особама. Нађем их некако или ме нађу. Једино ме није тражила породица, добили су ме као члана као датост, и ја њих исто. Конкретније, тражили су нову особу, не баш мене која јесам баш само на начин на који сам. Сигурна сам да свако осећа притисак у вези тога, само што сам ја на начин на који нису ни знали да постоји. Вероватно је њима исто било тешко да нађу своју улогу у мом оваквом животу и да је схвате и прихвате, док је мени било тешко да нађем улогу у њиховим животима и да је схватим и прихватим.

(…)

Текст “Бананица с дуњом“ у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.