Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Ana Ilić (Blog o socijalnom uključivanju)

Da li se još nekom dešava da u velikom izboru čokoladica ne zna koju da izabere, pa posegne za onom koja mu je najpoznatija? Ja muku mučim s tim. Najpoznatija čokoladica je siguran izbor i navikla sam se na nju. Mnogo energije zahteva neka nova odluka. To je ono kad prvače uđe u odeljenje prvi put i siguran izbor mu je da sedne pored nekog koga zna. I onda je osnovnoškolcima siguran izbor da podele tajnu s nekim s kim se igraju najčešće. Valjda se nađu tako što imaju nečeg zajedničkog, i onda stvore još zajedničkog. Ja nisam znala za ovaj drugi deo, mislila sam da moraš nekome već unapred da odgovaraš da bi se družio s tobom. Tako da sam pretpostavila da nikome nisam siguran izbor, niti sam znala kako se to postaje. Moj život se razlikovao mnogo od svih drugih, pa sam mislila „zašto bi neko hteo da provodi vreme sa mnom?“

Ja sam, dakle, mislila da zbog te moje različitosti, ne samo da niko neće, nego niko ne bi ni trebalo da hoće da provodi vreme sa mnom. Znam, zvuči kao strašna predrasuda koju društvo nameće i ja sam je, od svih najpre, prihvatila. Tražm od drugih da ne misle tako, a ja sam sa sobom prva trebala to da rešim.

Onda je došla srednja škola, i moja prva ljubav – Čehov i ja smo razmotrili situaciju i shvatili da treba zaista da postavim ono pitanje: „zašto bi neko hteo sa mnom da provodi vreme?“, ali da ovog puta odgovorim na to pitanje, a ne da dam lenj, depresivan i definitivan odgovor na „zašto neko ne bi hteo da sa mnom provodi vreme?“ Imala sam neke kvalitete, i imala sam mnogo potencijala koje, bez takvog podstreka, možda ne bi ni razvila. Ali tu u odeljenju u srednjoj je bila ta devojka, Marija, zbog koje sam ja postajala osoba s kojom će svi hteti da se druže. Dodavala sam osobine i misli kao odgovor na ono pitanje, i upoznavala sebe. Proces je, iznenađujuće, bio mnogo lucidniji i važnji od toga da ja ugasim svoju usamljenost.

Marija i ja smo postale prave prijateljice i povremeno sam se plašila da je ne izgubim. Zar se svi tako ne plašimo da izgubimo prijatelja jer ne možemo da mu ponudimo ništa više od onoga što je već video kod nas? Nisam više od onoga što jesam, i ne mogu da budem više od onoga što mogu. Granica sopstva koju sam osetila onda kad sopstvo utiče i na druge. Ali, trebalo je dugo da shvatim, prijatelji ne dođu da uzmu šta im se nudi. Šta sam ja imala da ponudim se ticalo samo mene, ali oblikovalo je moje ponašanje koje je bitno kod prijateljstva.

Dakle, trebalo je samo da se rešim predrasuda (kako prema sebi tako i prema drugima) i da pustim sebe da budem ja, i to me je od tad uvek vodilo pravim osobama. Nađem ih nekako ili me nađu. Jedino me nije tražila porodica, dobili su me kao člana kao datost, i ja njih isto. Konkretnije, tražili su novu osobu, ne baš mene koja jesam baš samo na način na koji sam. Sigurna sam da svako oseća pritisak u vezi toga, samo što sam ja na način na koji nisu ni znali da postoji. Verovatno je njima isto bilo teško da nađu svoju ulogu u mom ovakvom životu i da je shvate i prihvate, dok je meni bilo teško da nađem ulogu u njihovim životima i da je shvatim i prihvatim.

(…)

Tekst “Bananica s dunjom” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.