Влада Републике Србије
Пише: Марко Лумо (Блог о социјалном укључивању)
Прајд. Готово у сваком разговору који сам са водио са пријатељима, познаницима или члановима породице, прајд је одговор на питање – шта је ЛГБТИ заједници, између осталог, потребно да би се почела поштовати људска права ЛГБТИ особа? Од оних који нису у свој одговор уврстили прајд, углавом сам добијао заправо потпуно супротан одговор – прајд није решење и никако не треба да се дешава у Србији. Ипак, прајд је неопходан Србији, како припадницима и припадницама ЛГБТИ заједнице, тако и осталим маргинализованим групама, па и свим другим грађанима и грађанкама Србије, јер је он начин да се промовишу, не само права ЛГБТИ заједнице, већ права свих без изузетака. Јер права ЛГБТИ заједнице су права свих грађана и грађанки. Како је речено на самом отварању, у свету се препознају две врсте прајда – онај који слави инклузију и достигнућа у погледу заштите ЛГБТИ права и слобода, и онај који представља грађански протест за остваривање тих права. И један и други су, свакако, политички чинови.
Али осврнимо се укратко на историју Параде поноса у Србији… Парада поноса или поворка поноса је фестивалска прослава поноса ЛГБТ особа, која се одржава у многим градовима широм света. Већина ових прослава се организује у јуну, како би се одржало сећање на Стоунволску побуну. У Србији, први покушај да се једна оваква манифестација одржи десио се 2001. године. На жалост, ова парада је завршена нападом и пребијањем учесника и учесница од стране навијача и ултрадесничарских група. Други прајд је био планиран за 2004. годину, али је отказан од стране организатора услед мартовских немира и паљења џамија у Нишу и Београду. Следећа поворка поноса била је заказана за 2009. годину, али је такође отказана од стране организатора који нису хтели да прихвате препоруке МУП-а да се догађај одржи на другој, безбеднијој локацији. Парада поноса одржана 10. октобра 2010. године завршена је успешно. На самој поворци било је, према проценама организатора нешто мање од хиљаду учесника и учесница. Међутим, полицајаца који су обезбеђивали овај догађај било је пет пута више. Улице у Београду су биле блокиране и све је више подсећало на ратно стање него на догађај који слави љубав, толеранцију и људска права свих. Трећи прајд у Београду је одржан 28. септембра 2014. године где је, такође под заштитом великог броја полицајаца, успешно завршен. Следеће године, 20. септембра 2015. године одржана је четврта Парада поноса на којој је учешће узело између 1000 и 1500 грађана и грађанки. Ова година је, за припаднике и припаднице ЛГБТИ заједнице заиста велика година. Паралелно са Парадом поноса, одржана је и манифестација под називом Понос транс* особа. Оба догађаја су и ове године одржана под заштитом великог броја полицајаца. Улице у Београду су опет биле блокиране. Све одржане поворке поноса пратили су немири.
И сада, баш када сам се питао када ћу на прајд отићи без утиска да идем на ратиште, дешава се 25. јун 2016. године и парада „Понос Србије“ у организацији удружења Егал и Loud&Queer. Састајем се са пријатељима у Пионирском парку где је заказано окупљање учесника и учесница. Све је весело и у дугиним бојама. Сви су насмејани и узбуђени, плешу уз музику и машу заставама дугиних боја. Учесници и учеснице параде носе носе транспаренте којима позивају на поштовање људских права особа које припадају ЛГБТИ заједници. Пре саме шетње присутни одају почаст настрадалима у нападу на геј клуб у Орланду након чега поворка креће преко Трга Николе Пашића, затим Теразијама до Трга републике. Гледао сам око себе и видео своје пријатеље истински срећне. Певало се, играло, смејало… Могао се стећи утисак да су и људи који су се случајно затекли на поменутим локацијама такође учесници параде – сви су изгледали пријатно изненађени. Многи су махали и слали пољупце учесницима и учесницама параде „Понос Србије“, док су се неки прикључивали поворци у ходу. Погрдних речи и оштрих погледа није било. Цео догађај је заокружен окупљањем и заустављањем на Тргу републике где су се припадници и припаднице ЛГБТИ заједнице, као и они који то нису, а дошли су да пруже подршку, дружили, играли и певали. По неким проценама у паради „Понос Србије“ учествовало је између 150 и 200 људи, а цео догађај обезбеђиван је од стране неколико десетина полицајаца и инспектора у цивилу, од чега је највише било саобраћајне полиције. Улице града нису биле блокиране.
(…)
Текст “Безбедан и слободан прајд” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар