Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Марина Ћук у продавници здраве хране за коју је сама осмислила, сашила и направила детаље како би уредила ентеријер

У Србији не постоји званична, прецизна статистика о броју самохраних родитеља и њихове деце. Процењује се да је око 80.000 особа које се саме брину о потомцима и то у знатно већем проценту – мајке. Оно што јесте евидентирано је тренд повећања развода. Сваки трећи брак у Београду и сваки пети на нивоу Републике заврши се раставом, те се може очекивати да ће број родитеља који сами одгајају децу расти. Не само развод, већ и смрт супружника, незаснивање брачне заједнице пре рођања детета, каснија болест или инвалидитет неки су од разлога што у знатно већој мери мушкарци престају да буду део породичне заједнице и деца остају сама са мајкама.

Оно што ниједна методологија не може да измери јесу ситуације у којима се те жене налазе у свакодневним изазовима. Опслуживање свих потреба детета: од спремања оброка, помагања око школсих обавеза, васпитања, вођења домаћинства, обезбеђивање средстава за живот… Најчеше се суочавају са сиромаштвом, јер је велики проценат самохраних мајки незапослен. Још више алармира то што поједине међу њима бивају отпуштене када послодавци сазнају да су остале саме са децом. Једно од питања на које морају да одговоре када иду на разговор за нови посао јете да ли имају децу. Када је одговор потврдан, то постаје препрека да буду запослене.

Фондација “Ана и Владе Дивац”, у сарадњи са Удружењем “Јелек” које окупља самохране родитеље, уз финансијску помоћ ЕУ програма EIDHR обезбедила је поделу бесповратних средстава у висини од по 1.000 евра за 10 самохраних мајки, како би се упослиле.

– У свакодневним контактима са рањивим деловима становништва, избеглим и расељеним, уочили смо да је много мајки које су саме, без посла, вишеструко дискриминисане. Свакодневно нам се обраћају и маме које имају посао, али су то плате испод сваког минимума, каже Ивона Гвозденовић, координаторка пројекта.

Марина Ћук (40) је избегла са Косова и Метохије. Остала је рано без родитеља, а у судбинској подели животних карата пре годину и по дана остала је и без супруга, који је преминуо после изненадне болести. Са две кћерке – млађа је у том тренутку имала четири године, а старија десет – била је, како каже, очајна.

– Примања нам се састоје од 10.000 дин. породичне пензије и дечијег додатка од око 6.000 динара. Срећа је што нисмо подстанари. Ипак, морам да плаћам рачуне. Само деци да купим воће или сладолед, да их опремим за школу и вртић, све то изискује додатни новац.

У тим тешким тренуцима другарица јој је рекла за конкурс Фондације “Дивац”. – Послала сам пријаву почетком прошлог лета и нисам, да будем искрена, ништа очекивала. У октобру су ме позвали и рекли да је моја пословна идеја о отварању продавнице здраве хране ушла у ужи избор, прича нежна, светлоока жена, ситног стаса али изузетне енергије.

Грантови су усмерeни на набавку опреме, робе за започињање или проширивање сопственог посла, едукацију…

У намери да се запосли и тако обезбеди егзистенцију за кћерке, позајмила је новац од пријатеља, а грантом Фондације набавила део робе, полице, рекламни пано за радњу “Кадифица” у Земуну.

– Почела сам да радим у новембру и ова радња је моја сигурна карта за хлеб у кући. У једном транутку била сам очајна. Или да седим код куће и плачем и наставим да тонем или да се борим. Решила сам ово друго, признаје и додаје да јој је велики подстицај што Фондација стоји уз њу.

– Тај осећај је драгоцен. У једном тренутку останеш потпуно сам, са двоје мале деце, без икакве перспективе. Међутим, имам за кога да се борим. Понекад је, ипак, потребно неко да вам омогући подстцај или предах, искрена је Марина.

Преосталих девет мама које су добиле грантове искористиле су их за набавку опреме за отварање радионица украсних предмета, прављење торти и колача, козметичког салона, књиговодствене агенције… Пројектом су предвиђене консултантске услуге, али и психолошка подршка.

Биљана Цакић из Лесковца је мама тројице дечака. Диплому професора за српски језик и књижевност је стекла тек када су сва тројица мало одрасла.

После развода не само да није могла да нађе посао у струци, већ ни да ради оно што је радила у породичном послу са бившим супругом – водила је фитнес клуб и држала тренинге.

– У браку сам била дуже од деценије и у породичном послу радила сам све. Од држања тренинга до пословних књига, спремања теретане. Када сам се развела, нико ме није позвао ни на разговор за посао, јер знају да имам троје деце. За три године, само две недеље сам била на замени у једној школи. На Интернету сам видела конкурс Фондације и послала пријаву.

Биљана Цакић, фитнес инструктор, професор српског језика и мама тројице синова малишане учи да је важно живети здраво

Ни она, попут Марине, није очекивала да ће “проћи”. Фондација јој је помогла да плати закуп и опреми салу у коју сада више од 20 дама редовно долази на Биљанине тренинге. Најмлађа вежбачица аеробика је деветогодишња девојчица, а најстарија има 52 године.

– Први тренинг који сам одржала када сам отворила свој клуб не могу да опишем. Иако сам имала паузу и здравствених проблема, ја као да сам добила крила, признаје уз осмех Биљана. Сада је запослена, редовно плаћа све дажбине, синовима може да приушти неопходно.

– Ово је моја карта за боље сутра, сигуран посао који ми омогућава да не бринем да ли ћу деци моћи да купим храну или патике, искрена је храбра Лесковчанка.

Поучени добрим примерима, у Фонадацији настављају помагање самохраних родитеља. Уз помоћ индивидуалних донатора обезбедили су средства и у току је конкурс за четири самохрана родитеља са југа Србије који ће на овај начин моћи да се самозапосле.