Влада Републике Србије
Пише: Наташа Тодоровић (Блог о социјалном укључивању)
Прича бр. 1:
Одувек сам волела да пливам, у базену, на мору, тата ме је научио када сам имала 8 година. То је активност која ме опушта, која ме чини активном и коју волим, она је део мог бића. Са 11 година освојила сам своју прву медаљу, па другу и тако још неколико, али без обзира на злато, сребро или бронзу пливање је моја љубав. Ставим капу за пливање и један скок у базен, неописива срећа, и тада знам да је ова активност нешто што ћу радити до краја живота. Али пре неки дан десило се нешто што ме је повредило и натерало да се запитам да ли ја грешим, да ли је дошло време да оставим пливање?
Пливала сам у базену, било је пуно људи око мене, међу њима и два дечака од 11 година, имају онолико година колико сам ја имала када сам освојила своју прву медаљу. Привукао ме је њихов смех, смеју се гласно и гурају рукама своје другове добацују једни другима “Види баба плива, види баба плива!”, боже, као да сам неки ванземаљац, осећала сам се постиђено иако знам да не би требало. Да, нисам вам рекла колико имам година. Имам 77 година, али пливам као и када сам имала 11, 21, 41 или 61 годину. Зашто понекад неке младе особе, али и мало старији мисле да старијим женама не приличи да пливају у базену због година? Можда мисле да због година старије жене нису у стању да пливају или можда мисле да не знају да пливају? Да нисмо научиле да пливамо или да смо заборавиле да пливамо, јер смо старије госпође? Да ли је то незнање или менталитет, однос према старењу и старости као нечему што је негативно? Да ли они схватају да старење није нужно нешто негативно, већ напротив, у многим случајевима предност?
Гледам ту децу и мислим и ја сам једном имала 11 година и била таква као и они, несташна и пуна живота и остала сам иста, само више немам 11 година већ 77, али и данас када скочим у базен или море – живот је леп, а ја уживам и у својој 77 години. Можда носим ову смешну капу на глави, али ипак уживам, па нека се смеју и чуде што баба плива! Пливање није привилегија младости, научићу ја њих то, схватиће они, неко мора да им одржи лекцију о значају физичке активности.
Прича бр. 2
Лежим у болничком кревету, видим и чујем, али не могу да се померим и одговорим када ми поставе питање. Пролазе доктори, медицинске сестре, долазе ми чланови породице у посету, али ја сам поспана, уморна и не могу да се померим. Знам да их пуно коштам, пелене, лекови, завоји, али како то да променим… Не желим да се троше на мене…
Најгоре ми је када дође време ручка, сервирка ставља тањир на ноћни ормарић… мало сам гладна… али немам снаге да га дохватим, немам снаге да се померим… када би ми неко макар мало помогао, само мало супе би ми било довољно… Долази поново и чујем да виче: „Па ви ништа нисте јели, е баш сте размажени!“ Чујем како купи тањир са нетакнутим ручком и одлази. Нема везе, па и нисам била јако гладна… Доћи ће мени мој син, ако га пусте са посла и донеће ми храну. Само да га пусте да изађе са посла у време посете. Нећу да будем поспана, рећи ћу му да сам гладна, само мало топле супе биће довољно да ми поврати снагу.
Лежим, чујем шта причају о мени. „Старија је госпођа, проживела је она…“ А ја се мислим „па немојте то да причате овде да вас ја чујем, изађите напоље, будите дискретне.“ Лежим и мислим како је тешко када си немоћан и када изгубиш своје име и презиме и постанеш само болесна старија госпођа, а била си много више од болесне старије госпође. Лежим и мислим… када бих могла само косу да оперем… ја сам сваке недеље ишла код фризера… а сада ми коса није опрана 15 дана. Ја сам радила у истој овој болници, била сам медицинска сестра, ово су моје колеге, али ја више њима нисам колегиница, сада сам само старија пацијенткиња, која чека своју судбину.
Прича бр. 3
Волим да шопингујем, да гледам гардеробу, да пробам ципеле, да гледам бижутерију, парфеме и шминку. Ви вероватно мислите да ја имам између 20, 30 или 40 година, али не, моја маленкост има 66 година. И сада се просечан грађанин Републике Србије чуди “Шта ће баби нова гардероба или не дај боже капут?” Чудите се као и неке од продавачица које ме прво својим очима пропусте кроз скенер и виде датум рођења на мојој личној карти и кажу “Госпођо па није то за вас, то је за млађе! Колико вам је година? Сада ћу вам ја предложити нешто што је примерено вашим годинама!”
Каква дрскост! Ко то треба да одређује шта је за мене, а шта није? Зар ја немам право гласа, зар ја не знам шта је за мене, већ неко други боље зна? Не, ја знам шта ми се свиђа, знам шта ми стоји и које боје волим, можда сам само променила избор када су ципеле у питању, ципеле које сада носим су нешто удобније, али и даље са штиклом. Да, да, купујем и оне равне балетанке, али само као поклон, за моју ћерку и кад ми продавачица каже „Е, то су ципеле за вас“, дође ми да јој узвратим “У чему је ваш проблем?”
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар