Vlada Republike Srbije
Piše: Nataša Todorović (Blog o socijalnom uključivanju)
Priča br. 1:
Oduvek sam volela da plivam, u bazenu, na moru, tata me je naučio kada sam imala 8 godina. To je aktivnost koja me opušta, koja me čini aktivnom i koju volim, ona je deo mog bića. Sa 11 godina osvojila sam svoju prvu medalju, pa drugu i tako još nekoliko, ali bez obzira na zlato, srebro ili bronzu plivanje je moja ljubav. Stavim kapu za plivanje i jedan skok u bazen, neopisiva sreća, i tada znam da je ova aktivnost nešto što ću raditi do kraja života. Ali pre neki dan desilo se nešto što me je povredilo i nateralo da se zapitam da li ja grešim, da li je došlo vreme da ostavim plivanje?
Plivala sam u bazenu, bilo je puno ljudi oko mene, među njima i dva dečaka od 11 godina, imaju onoliko godina koliko sam ja imala kada sam osvojila svoju prvu medalju. Privukao me je njihov smeh, smeju se glasno i guraju rukama svoje drugove dobacuju jedni drugima “Vidi baba pliva, vidi baba pliva!”, bože, kao da sam neki vanzemaljac, osećala sam se postiđeno iako znam da ne bi trebalo. Da, nisam vam rekla koliko imam godina. Imam 77 godina, ali plivam kao i kada sam imala 11, 21, 41 ili 61 godinu. Zašto ponekad neke mlade osobe, ali i malo stariji misle da starijim ženama ne priliči da plivaju u bazenu zbog godina? Možda misle da zbog godina starije žene nisu u stanju da plivaju ili možda misle da ne znaju da plivaju? Da nismo naučile da plivamo ili da smo zaboravile da plivamo, jer smo starije gospođe? Da li je to neznanje ili mentalitet, odnos prema starenju i starosti kao nečemu što je negativno? Da li oni shvataju da starenje nije nužno nešto negativno, već naprotiv, u mnogim slučajevima prednost?
Gledam tu decu i mislim i ja sam jednom imala 11 godina i bila takva kao i oni, nestašna i puna života i ostala sam ista, samo više nemam 11 godina već 77, ali i danas kada skočim u bazen ili more – život je lep, a ja uživam i u svojoj 77 godini. Možda nosim ovu smešnu kapu na glavi, ali ipak uživam, pa neka se smeju i čude što baba pliva! Plivanje nije privilegija mladosti, naučiću ja njih to, shvatiće oni, neko mora da im održi lekciju o značaju fizičke aktivnosti.
Priča br. 2
Ležim u bolničkom krevetu, vidim i čujem, ali ne mogu da se pomerim i odgovorim kada mi postave pitanje. Prolaze doktori, medicinske sestre, dolaze mi članovi porodice u posetu, ali ja sam pospana, umorna i ne mogu da se pomerim. Znam da ih puno koštam, pelene, lekovi, zavoji, ali kako to da promenim… Ne želim da se troše na mene…
Najgore mi je kada dođe vreme ručka, servirka stavlja tanjir na noćni ormarić… malo sam gladna… ali nemam snage da ga dohvatim, nemam snage da se pomerim… kada bi mi neko makar malo pomogao, samo malo supe bi mi bilo dovoljno… Dolazi ponovo i čujem da viče: „Pa vi ništa niste jeli, e baš ste razmaženi!“ Čujem kako kupi tanjir sa netaknutim ručkom i odlazi. Nema veze, pa i nisam bila jako gladna… Doći će meni moj sin, ako ga puste sa posla i doneće mi hranu. Samo da ga puste da izađe sa posla u vreme posete. Neću da budem pospana, reći ću mu da sam gladna, samo malo tople supe biće dovoljno da mi povrati snagu.
Ležim, čujem šta pričaju o meni. „Starija je gospođa, proživela je ona…“ A ja se mislim „pa nemojte to da pričate ovde da vas ja čujem, izađite napolje, budite diskretne.“ Ležim i mislim kako je teško kada si nemoćan i kada izgubiš svoje ime i prezime i postaneš samo bolesna starija gospođa, a bila si mnogo više od bolesne starije gospođe. Ležim i mislim… kada bih mogla samo kosu da operem… ja sam svake nedelje išla kod frizera… a sada mi kosa nije oprana 15 dana. Ja sam radila u istoj ovoj bolnici, bila sam medicinska sestra, ovo su moje kolege, ali ja više njima nisam koleginica, sada sam samo starija pacijentkinja, koja čeka svoju sudbinu.
Priča br. 3
Volim da šopingujem, da gledam garderobu, da probam cipele, da gledam bižuteriju, parfeme i šminku. Vi verovatno mislite da ja imam između 20, 30 ili 40 godina, ali ne, moja malenkost ima 66 godina. I sada se prosečan građanin Republike Srbije čudi “Šta će babi nova garderoba ili ne daj bože kaput?” Čudite se kao i neke od prodavačica koje me prvo svojim očima propuste kroz skener i vide datum rođenja na mojoj ličnoj karti i kažu “Gospođo pa nije to za vas, to je za mlađe! Koliko vam je godina? Sada ću vam ja predložiti nešto što je primereno vašim godinama!”
Kakva drskost! Ko to treba da određuje šta je za mene, a šta nije? Zar ja nemam pravo glasa, zar ja ne znam šta je za mene, već neko drugi bolje zna? Ne, ja znam šta mi se sviđa, znam šta mi stoji i koje boje volim, možda sam samo promenila izbor kada su cipele u pitanju, cipele koje sada nosim su nešto udobnije, ali i dalje sa štiklom. Da, da, kupujem i one ravne baletanke, ali samo kao poklon, za moju ćerku i kad mi prodavačica kaže „E, to su cipele za vas“, dođe mi da joj uzvratim “U čemu je vaš problem?”
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar