Влада Републике Србије
Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)
Правила су ми веома важна и потребна да бих лакше функционисао. Важно ми је да знам шта се од мене очекује – како треба да се понашам на различитим местима, у одређеним приликама, када ће се шта одвијати, када ће се завршити, шта ће бити после тога. Желео бих да све ово знам како бих могао унапред да се припремим. Када се догоди нешто непредвиђено не знам како да се понашам и то ми много тешко пада. Због тога, људи треба да воде рачуна о овоме, али изгледа да многи то не разумеју. Волео бих када би овај мој текст барем некоме помогао да о томе размишља када се сретне са особом сличној мени.
Кад сам био мали, увек сам волео да идем истим путем. Ако смо ишли у Завод, желео сам да се возимо истим улицама. Исто је важило и за одлазак у вртић, па у школу. Када би тата променио трасу, ја сам се нервирао и плакао. Родитељи су покушавали да ми најаве промену пута, на пример, говорили су ми да ћемо пре одласка у Завод свратити код деде, или у неку продавницу, па ми је то лакше падало. Међутим, нису увек могли да ми најаве те промене, јер нису могли да предвиде да ће на путу да буде неки застој, судар, радови. Смишљао сам како себи да олакшам и решио сам да у колима жмурим уколико не идемо путем којим сам очекивао. Важно ми је било и то да се кући враћамо путем којим смо и отишли па су то моји родитељи поштовали. Кад сам почео да користим мобилни телефон са камером, смислио сам још један начин да себи олакшам – снимао сам пут којим сам волео да идем, па сам га у случају промене гледао. Да не бих родитељима стално причао како ми је промена тешко пала, ја сам тај снимак гледао и неколико наредних дана. Откад сам почео самостално да се крећем по граду и да се возим градским превозом, ово ми више није толико важно, па чак некад намерно хоћу да мењам пут којим идем или се враћам кући.
Сећам се једног догађаја из другог разреда основне школе – моја учитељица је каснила, тј. није дошла на први час. Требало је да је замени учитељица из другог одељења коју сам познавао, јер је она тада била слободна. Међутим, ту промену ми нико није најавио нити објаснио и ја нисам хтео да је пустим да уђе у учионицу. Она је морала да стоји на вратима и тако нам одржала час. Коначно је дошла моја учитељица и даље је било у реду, али су сви схватили да промене ипак треба да ми се најаве унапред.
Одувек сам волео телевизију. Омиљене новине су ми биле “Радио ТВ ревија” зато што сам у њима могао да прочитам ТВ програм. Међутим, ако би наступиле неке промене у распореду емисија, или је нека од мојих омиљених емисија каснила са почетком, много сам се нервирао. Нисам могао да разумем зашто су написали да нека емисија почиње у 21:00, а ње нема. Онда сам се питао да ли се можда неки водитељ разболео, или се посвађао са директором телевизије, хтео сам да сазнам да ли ће емисија ићи следеће недеље, проверавао сам и на телетексту да ту случајно није објављена нека информација, питао сам родитеље да ми они објасне шта се догодило, а они нису знали одговор. Мама ми је говорила да те промене не зависе од ње и да она не може да утиче на њих. Обично сам се све више и више нервирао и нисам знао шта да радим. Сада, ако се догоди нека таква ситуација, обично на Youtube-у погледам снимак неке старе емисије, или свирам на својој клавијатури и тако скратим муке.
У школи су ми тешко падале промене распореда часова, или кад бисмо неки час губили. Онда сам морао да идем код разредне или директора да ми објасне зашто нема часа и да ми помогну да смислим шта да радим за то време. Такође сам и родитеље звао телефоном са истим циљем. Мама се једном изнервирала и казала ми: “Јао Стефане, друга деца се радују када губе час, а ти се нервираш због тога! Зашто се нервираш кад уопште не волиш тај предмет?” Једном се догодило да смо у исто време требали да имамо физичко и пробу хора. Једва сам донео одлуку где да идем и одлучио се за хор, кад, испоставило се да пробе нема. Осећао сам се напето и непријатно што нисам отишао на физичко и једва сам се смирио. Други пут се десило нешто слично – за време часа енглеског требало је да се фотографишемо за крај школовања и такође је била заказана проба хора. Нисам знао где пре да одем, али сам отишао на место где је требало да се фотографишемо. Кад оно – фотограф се није ни појавио. Једва сам се повратио и одлучио да одем на енглески, а наставница ме је уписала у дневник да сам одсутан. Умало да добијем свој први неоправдани изостанак у животу.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар