Влада Републике Србије
Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)
У августу и септембру 1995. била сам ангажована на испомоћи Комесаријату за избеглице Републике Србије на прихвату српског народа који је у току хрватске акције „Олуја“ долазио у Србију преко граничног прелаза Шепак код Лознице. Гледала сам колоне протераних или побеглих са простора Далмације, Лике, Баније и Кордуна, како у гробној тишини прилазиле граничном прелазу. Они који су водили статистике кажу да је тада у Србију дошло између 220 и 250 хиљада људи.
Ни после толико година, из сећања ми нису избледеле слике колона трактора са приколицама, препуним свакојаких ствари из покућства, на којима седе углавном старице и старци, жене и деца, камиона испод чијих церада вире знатижељне и уплашене окице деце, путничких аутомобила и аутобуса. Гробна тишина ми и данас одзвања у ушима. Сви су готово немо, стрпљиво чекали да дођу на ред да добију канту горива и распоред у ком правцу ће ићи даље. Поједини су погледима тражили да ли ће угледати некога од својих најближих који су од раније живели у Србији, па да су дошли на гранични прелаз да их сачекају и прихвате. Видела сам очај, безнађе и унезвереност многих старица и старина. Наравно, и умор и исцрпљеност. Са некима од њих сам и разговарала. Причали су ми са бескрајном тугом, околности под којима су морали кренути, а веровали су да ће то бити само на кратко, и да ће се онда вратити својим кућама и на своја огњишта. Посматрала сам и шта је све било на тим приколицама. Видела сам и дрвљаник (клада која сеоским породицама служи да на њој секу дрва) и секиру, празне прљаве флаше које су покупили негде из дворишта, а у готово сваким колима видели су се ћилими, понеки јорган и завежљаји, вероватно са најнужнијим пресвлакама. Највећи шок ми је био када сам угледала мртву старицу, прекривену ћебетом на тракторској приколици, на температури од преко 30 степени. Она је негде успут преминула, можда од болести, а можда јој је и срце препукло од туге, а њени најближи нису желели да је покопају успут, већ ће то учинити у Србији.
Када бисмо се после 24-часовног рада враћали пут Београда, сустизали смо колоне оних који су прешли на неком од граничних прелаза и полако настављали свој пут до себи знаног или незнаног одредишта. На том путу, житељи места кроз која су пролазили излазили су из својих кућа, давали тим људима сендвиче и воду да се освеже и нудили им и друге врсте помоћи. Било је тек понегде и оних који су од те туге и несреће народа покушали да профитирају, подижући цене услуга у ресторанима или воћа и поврћа на импровизованим тезгама крај пута.
Ни слутити нисам могла да ћу и данас, 2015., опет гледати колоне избеглица. Данас су то избеглице и мигранти са Блиског истока и севера Африке, који пролазе кроз Србију на путу до неких од земаља Европске уније. Веома су ми свежи утисци од пре неколико дана, када сам била на прихватном пункту тих људи у селу Миратовац код Прешева, на граници са Македонијом.
Био је врео дан, температура скоро 40 степени, подне, а преко брда, са границе, помаљала се колона људи који су се уморним ходом кретали прашњавим земљаним путем ка нама, односно ка прихватном пункту Миратовац. На том месту су лоцирани шатори за њихов кратки предах и заклон од сунца, контејнер са медицинском екипом за ургентну помоћ онима којима је она неопходна, цистерна са водом како би се освежили, комби возило Црвеног крста са ланч пакетима за оне који су гладни и хуманитарни радници који су ту да пруже основне информације и подршку тим људима.
У тој групи избеглица и миграната били су људи различитих узраста, међу којима највише млађих мушкараца, а било је и жена, као и мале деце. Упадљиво уморни, црвени и знојави од пешачења, у запрљаној одећи, са ранчевима на леђима, улазили су у простор пункта, гледајући шта ту има и где би могли да седну. Поред умора, у очима неких видела сам тугу, а код појединих и страх.
(…)
Текст “Избегличке колоне и укључивање народа пре 20 година и данас” Надежде Сатарић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар