Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Nadežda Satarić (Blog o socijalnom uključivanju)

U avgustu i septembru 1995. bila sam angažovana na ispomoći Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije na prihvatu srpskog naroda koji je u toku hrvatske akcije „Oluja“ dolazio u Srbiju preko graničnog prelaza Šepak kod Loznice. Gledala sam kolone proteranih ili pobeglih sa prostora Dalmacije, Like, Banije i Korduna, kako u grobnoj tišini prilazile graničnom prelazu. Oni koji su vodili statistike kažu da je tada u Srbiju došlo između 220 i 250 hiljada ljudi.

Ni posle toliko godina, iz sećanja mi nisu izbledele slike kolona traktora sa prikolicama, prepunim svakojakih stvari iz pokućstva, na kojima sede uglavnom starice i starci, žene i deca, kamiona ispod čijih cerada vire znatiželjne i uplašene okice dece, putničkih automobila i autobusa. Grobna tišina mi i danas odzvanja u ušima. Svi su gotovo nemo, strpljivo čekali da dođu na red da dobiju kantu goriva i raspored u kom pravcu će ići dalje. Pojedini su pogledima tražili da li će ugledati nekoga od svojih najbližih koji su od ranije živeli u Srbiji, pa da su došli na granični prelaz da ih sačekaju i prihvate. Videla sam očaj, beznađe i unezverenost mnogih starica i starina. Naravno, i umor i iscrpljenost. Sa nekima od njih sam i razgovarala. Pričali su mi sa beskrajnom tugom, okolnosti pod kojima su morali krenuti, a verovali su da će to biti samo na kratko, i da će se onda vratiti svojim kućama i na svoja ognjišta. Posmatrala sam i šta je sve bilo na tim prikolicama. Videla sam i drvljanik (klada koja seoskim porodicama služi da na njoj seku drva) i sekiru, prazne prljave flaše koje su pokupili negde iz dvorišta, a u gotovo svakim kolima videli su se ćilimi, poneki jorgan i zavežljaji, verovatno sa najnužnijim presvlakama. Najveći šok mi je bio kada sam ugledala mrtvu staricu, prekrivenu ćebetom na traktorskoj prikolici, na temperaturi od preko 30 stepeni. Ona je negde usput preminula, možda od bolesti, a možda joj je i srce prepuklo od tuge, a njeni najbliži nisu želeli da je pokopaju usput, već će to učiniti u Srbiji.

Kada bismo se posle 24-časovnog rada vraćali put Beograda, sustizali smo kolone onih koji su prešli na nekom od graničnih prelaza i polako nastavljali svoj put do sebi znanog ili neznanog odredišta. Na tom putu, žitelji mesta kroz koja su prolazili izlazili su iz svojih kuća, davali tim ljudima sendviče i vodu da se osveže i nudili im i druge vrste pomoći. Bilo je tek ponegde i onih koji su od te tuge i nesreće naroda pokušali da profitiraju, podižući cene usluga u restoranima ili voća i povrća na improvizovanim tezgama kraj puta.

Ni slutiti nisam mogla da ću i danas, 2015., opet gledati kolone izbeglica. Danas su to izbeglice i migranti sa Bliskog istoka i severa Afrike, koji prolaze kroz Srbiju na putu do nekih od zemalja Evropske unije. Veoma su mi sveži utisci od pre nekoliko dana, kada sam bila na prihvatnom punktu tih ljudi u selu Miratovac kod Preševa, na granici sa Makedonijom.

Bio je vreo dan, temperatura skoro 40 stepeni, podne, a preko brda, sa granice, pomaljala se kolona ljudi koji su se umornim hodom kretali prašnjavim zemljanim putem ka nama, odnosno ka prihvatnom punktu Miratovac. Na tom mestu su locirani šatori za njihov kratki predah i zaklon od sunca, kontejner sa medicinskom ekipom za urgentnu pomoć onima kojima je ona neophodna, cisterna sa vodom kako bi se osvežili, kombi vozilo Crvenog krsta sa lanč paketima za one koji su gladni i humanitarni radnici koji su tu da pruže osnovne informacije i podršku tim ljudima.

U toj grupi izbeglica i migranata bili su ljudi različitih uzrasta, među kojima najviše mlađih muškaraca, a bilo je i žena, kao i male dece. Upadljivo umorni, crveni i znojavi od pešačenja, u zaprljanoj odeći, sa rančevima na leđima, ulazili su u prostor punkta, gledajući šta tu ima i gde bi mogli da sednu. Pored umora, u očima nekih videla sam tugu, a kod pojedinih i strah.

(…)

Tekst “Izbegličke kolone i uključivanje naroda pre 20 godina i danas” Nadežde Satarić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.