Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Лана Николић (Блог о социјалном укључивању)

Недавно сам посетила Стразбур, и упознавање тог дивног града покренуло је у мени вечито питање – да ли се и колико доживљај путовања разликује када имате хендикеп? Искуства која делим су, наравно, лична, и не сматрам да су применљива на све особе са хендикепом.

“Миленијалци” и “касица прасица”

Кажу да би такозвани “миленијалци”, односно млади рођени између раних осамдесетих и раних двехљатиитих година, наместо на нешто велико и озбиљно, у стању да све своје паре с радошћу потроше на – путовање. Осим што формално гледано, припадам тој одредници у времену, такође сматрам да је једна од најбољих инвестиција скупљање новца у касицу за нова инострана искуства. Једино се, бар кад је о мом искуству реч, упознавање нових земаља доста разликује када имате хендикеп. Наравно, треба посебно нагласити да то другачије искуство путовања које је неретко болно и компликовано, није зато мање лепо. Хендикеп је ту само додатак мојој компликованој перцепцији света.

Па зашто још увек нисам путовала сама у иностранство?

Некада у средњој школи једина жеља под капом небеском ми је била да ходам сама, и да имам слушалице у ушима. У то време нисам умела да ходам помоћу штака, јако су ме болеле кости, и стално ме је неко водио за руку. Касније се све то остварило полако, једино не слушам музику на слушке кад сам напољу и док ходам јер ми се каблови запетљају о штаке. Тако је сада, једна од мојих великих жеља да отпутујем вани сама.

Бескрајно сам сналажљива, и пошто ходам другачије, за све имам технику, наравно, иновативну. И ту нисам изузетак, свако ко има хедникеп има неке своје супер форе за функционисање, и ту се заправо види колико је човек као такав сналажљив, што је фасцинантно. Ипак, има неколико разлога зашто никако да преломим и одем на Николу Теслу, железничку или где већ сама, с пасошем у џепу.

Не, немам GPS у глави

У Стразбуру, као и у сваком другом граду ван граница Србије који сам посетила, Саша је био навигација јер је у томе савршен и тачно зна шта би требало да буде где, а ја сам фоткала, гледала и споразумевала се јер ми је лакше да чаврљам са странцима него њему. Годинама сам била убеђена да због хендикепа имам лошу оријентацију у простору и тешила се да нисам ја крива. Кад сам касније схватила да нас има још којима је све на мапи нејасно, одахнула сам – нисам само ја неснађена шта је на којој страни! Ја кад имам мапу у рукама, исто ми је као и да читам хијероглифе, њих бих вероватно још и схватила. Овде ипак, хендикеп једино има везе са тим да једноставно не могу довољно дуго да ходам да бих повезала мапу са тереном.

Катедрала у Стразбуру

Лично верујем да је хендикеп утицао на моју перцепцију света, па и на доживљај када посматрам неку грађевину или уметничко дело. Просто, другачије ћу перципирати околину ако сам преморена и сконцентрисана на то како газим и колико ме боли, него ако сам колико – толико одморна. Катедрала у Стразбуру није прва оваква грађевина коју сам видела, али јесте једна од најлепших. Заиста је невероватна, са високим сводом, укрштеним луковима, оргуљама и дивним витражима. Међутим, док сам једном обишла круг унутра, већ сам била деконцентрисана самом собом. Нормално да сам срећна што сам ту, и да сам свесна колико је тај моменат савршен. Али истовремено сам тако љута што практично више од половине моје укупне енергије и пажње иде на оно “остани на ногама”. Ја уживам у катедрали као уметничком делу, као и у музеју или изложби, али на измењен начин – кроз осцилацију бола и умора.

Како постојати у Музеју савремене уметности

Овде сам дошла из два пута, једне вечери пред само затварање, и готово у сузама што нисам стигла раније. Тада сам само обишла један мали круг, мислећи да нећу успети поново да дођем. Сконцентрисала сам се само на посматрање слика, без много размишљања. И налетела сам на свог најдражег Кандинског, готово одмах, затим на Родена, Монеа. Пре повратка кући, успела сам да одем тамо и други пут, и тада сам имала читав сат за разгледање. Била сам и уморна, и у боловима, али тако, тако срећна. Чак и кроз своју изврнуту перцепцију света уоквирену умором и ограниченим капацитетима за ходање, у тих сат времена ставила сам сву своју љубав за савремену уметност. Ако не волите да гледате у квадрате на слици, онда вам можда и није јасно чему сва та бука. Свеједно, верујте ми, музеј је савршен. И има где да се седне! Кад уђете у било који део, можете да седите, концентришете се само на оно пред вама, и гледате у једну слику док не умрете од среће. Једино овде сам зато, заправо, на неки начин у већој мери уживала у уметности као таквој.

(…)

Текст “Искуство путовања, Стразбур & хендикеп” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.