Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Lana Nikolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Nedavno sam posetila Strazbur, i upoznavanje tog divnog grada pokrenulo je u meni večito pitanje – da li se i koliko doživljaj putovanja razlikuje kada imate hendikep? Iskustva koja delim su, naravno, lična, i ne smatram da su primenljiva na sve osobe sa hendikepom.

“Milenijalci” i “kasica prasica”

Kažu da bi takozvani “milenijalci”, odnosno mladi rođeni između ranih osamdesetih i ranih dvehljatiitihgodina, namesto na nešto veliko i ozbiljno, u stanju da sve svoje pare s radošću potroše na – putovanje. Osim što formalno gledano, pripadam toj odrednici u vremenu, takođe smatram da je jedna od najboljih investicija skupljanje novca u kasicu za nova inostrana iskustva. Jedino se, bar kad je o mom iskustvu reč, upoznavanje novih zemalja dosta razlikuje kada imate hendikep. Naravno, treba posebno naglasiti da to drugačije iskustvo putovanja koje je neretko bolno i komplikovano, nije zato manje lepo. Hendikep je tu samo dodatak mojoj komplikovanoj percepciji sveta.

Pa zašto još uvek nisam putovala sama u inostranstvo?

Nekada u srednjoj školi jedina želja pod kapom nebeskom mi je bila da hodam sama, i da imam slušalice u ušima. U to vreme nisam umela da hodam pomoću štaka, jako su me bolele kosti, i stalno me je neko vodio za ruku. Kasnije se sve to ostvarilo polako, jedino ne slušam muziku na sluške kad sam napolju i dok hodam jer mi se kablovi zapetljaju o štake. 🙂 Tako je sada, jedna od mojih velikih želja da otputujem vani sama.

Beskrajno sam snalažljiva, i pošto hodam drugačije, za sve imam tehniku, naravno, inovativnu. I tu nisam izuzetak, svako ko ima hednikep ima neke svoje super fore za funkcionisanje, i tu se zapravo vidi koliko je čovek kao takav snalažljiv, što je fascinantno. Ipak, ima nekoliko razloga zašto nikako da prelomim i odem na Nikolu Teslu, železničku ili gde već sama, s pasošem u džepu.

Ne, nemam GPS u glavi

U Strazburu, kao i u svakom drugom gradu van granica Srbije koji sam posetila, Saša je bio navigacija jer je u tome savršen i tačno zna šta bi trebalo da bude gde, a ja sam fotkala, gledala i sporazumevala se jer mi je lakše da čavrljam sa strancima nego njemu. Godinama sam bila ubeđena da zbog hendikepa imam lošu orijentaciju u prostoru i tešila se da nisam ja kriva. Kad sam kasnije shvatila da nas ima još kojima je sve na mapi nejasno, odahnula sam – nisam samo ja nesnađena šta je na kojoj strani! Ja kad imam mapu u rukama, isto mi je kao i da čitam hijeroglife, njih bih verovatno još i shvatila. Ovde ipak, hendikep jedino ima veze sa tim da jednostavno ne mogu dovoljno dugo da hodam da bih povezala mapu sa terenom.

Katedrala u Strazburu

Lično verujem da je hendikep uticao na moju percepciju sveta, pa i na doživljaj kada posmatram neku građevinu ili umetničko delo. Prosto, drugačije ću percipirati okolinu ako sam premorena i skoncentrisana na to kako gazim i koliko me boli, nego ako sam koliko – toliko odmorna. Katedrala u Strazburu nije prva ovakva građevina koju sam videla, ali jeste jedna od najlepših. Zaista je neverovatna, sa visokim svodom, ukrštenim lukovima, orguljama i divnim vitražima. Međutim, dok sam jednom obišla krug unutra, već sam bila dekoncentrisana samom sobom. Normalno da sam srećna što sam tu, i da sam svesna koliko je taj momenat savršen. Ali istovremeno sam tako ljuta što praktično više od polovine moje ukupne energije i pažnje ide na ono “ostani na nogama”. Ja uživam u katedrali kao umetničkom delu, kao i u muzeju ili izložbi, ali na izmenjen način – kroz oscilaciju bola i umora.

Kako postojati u Muzeju savremene umetnosti

Ovde sam došla iz dva puta, jedne večeri pred samo zatvaranje, i gotovo u suzama što nisam stigla ranije. Tada sam samo obišla jedan mali krug, misleći da neću uspeti ponovo da dođem. Skoncentrisala sam se samo na posmatranje slika, bez mnogo razmišljanja. I naletela sam na svog najdražeg Kandinskog, gotovo odmah, zatim na Rodena, Monea. Pre povratka kući, uspela sam da odem tamo i drugi put, i tada sam imala čitav sat za razgledanje. Bila sam i umorna, i u bolovima, ali tako, tako srećna. Čak i kroz svoju izvrnutu percepciju sveta uokvirenu umorom i ograničenim kapacitetima za hodanje, u tih sat vremena stavila sam svu svoju ljubav za savremenu umetnost. Ako ne volite da gledate u kvadrate na slici, onda vam možda i nije jasno čemu sva ta buka. Svejedno, verujte mi, muzej je savršen. I ima gde da se sedne! Kad uđete u bilo koji deo, možete da sedite, koncentrišete se samo na ono pred vama, i gledate u jednu sliku dok ne umrete od sreće. Jedino ovde sam zato, zapravo, na neki način u većoj meri uživala u umetnosti kao takvoj.

(…)

Tekst “Iskustvo putovanja, Strazbur & hendikep” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.