Влада Републике Србије
Пише: Ана Илић (Блог о социјалном укључивању)
Рецимо да је Елизабет особа са инвалидитетом. Елизабет је јака. Елизабет је храбра. Она увек жели да помогне другима и разуме проблеме свих. Насмејана је и позитивна, увек отворена за разговор. Њој се сви диве и воле је због тога. Елизабет се насмеје кад јој кажем све то и одмахне главом, зато што је скромна. Кад ми је тешко сетим се ње, најбоља особа коју знам. А можда се зове Јелена? Или Мартина? Џон, Петар, Мицури, Фјодор, Наталија? Можда ти знаш?
Није ни битно како се зове и ко је, опис остаје исти. Није погрешан, јер ако је то особа са инвалидитетом, онда сигурно треба да буде неизмерно јака и веома храбра да би живео с тим. А шта ако Елизабет ипак није јака и није храбра, него само живи с тим? И шта ако она и сама поверује да је јака и храбра само зато што јој то сви увек говоре? То није нешто што се види са стране, јачина је само унутар себе. И слаба особа може да опстане кроз штошта само уз помоћ наде, а нада и јачина нису исто. Тако да само појединац може да постане свестан тих особина, или свестан немања тих особина. Ако је случај ово потоње, шта онда? Те особине су једино што треба да има, једино што га одликује. Ко је он сад? А и ако их има, да ли је стварно задовољавајуће да се појединац сведе на то?
Исто важи и за остало, можда Елизабет не разуме проблеме, него је збуњују и баш некад не жели да помогне свим другима. Али је приморана на ту позицију, јер је њена животна мудрост и физичка зависност чине идеалном за ту позицију. Ако је не пригрли, она је незахвална што су је прихватили као део друштва и не жели да узврати једино како може, па је нико неће ни прихватити.
Можда је смех једини ниво на којем се осети спојеном са другима. Једино док се смеју сви делују једнакима.
Можда Елизабет није скромна, него одмахне главм на све хвале јер делују страно. Јер се хвали непостојеће, а оно што је хвале вредно није толико очигледно. Али многи не мисле да је потребно ићи дубље од те површине очекиваног.
Кажем многи, али не сви, јер постоје особе које ће да завире да виде шта се крије иза стереотипних добара. Ако не види ништа иза, само ће да настави, и можда и сам на тој основи да стекне исти стереотип. Може ли се желети да неко иде даље од површине ако тамо нема ничег? Исто тако ни други не могу дуго остати при површини ако изнутра буја много тога.
А, уосталом, како и зашто одбацити те толико херојске описе о себи? Вероватно је то најтежи део. Довољно је заволети истину. Лажан опис или делимично истинит онда не може да прође. Да би се истина заволела мора прво да се сазна и схвати. По себи је таква да се лако заволи. Сасвим јасно, заволети истину о себи нужно је резултат самосазнавања, и онда то разбија стереотипе. А зашто се одрицати херојства? Па зашто да будеш само један херој без лика кад можеш да будеш ти?
(…)
Текст “Клађење на сигурно“ у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар