Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Ana Ilić (Blog o socijalnom uključivanju)

Recimo da je Elizabet osoba sa invaliditetom. Elizabet je jaka. Elizabet je hrabra. Ona uvek želi da pomogne drugima i razume probleme svih. Nasmejana je i pozitivna, uvek otvorena za razgovor. Njoj se svi dive i vole je zbog toga. Elizabet se nasmeje kad joj kažem sve to i odmahne glavom, zato što je skromna. Kad mi je teško setim se nje, najbolja osoba koju znam. A možda se zove Jelena? Ili Martina? Džon, Petar, Micuri, Fjodor, Natalija? Možda ti znaš?

Nije ni bitno kako se zove i ko je, opis ostaje isti. Nije pogrešan, jer ako je to osoba sa invaliditetom, onda sigurno treba da bude neizmerno jaka i veoma hrabra da bi živeo s tim. A šta ako Elizabet ipak nije jaka i nije hrabra, nego samo živi s tim? I šta ako ona i sama poveruje da je jaka i hrabra samo zato što joj to svi uvek govore? To nije nešto što se vidi sa strane, jačina je samo unutar sebe. I slaba osoba može da opstane kroz štošta samo uz pomoć nade, a nada i jačina nisu isto. Tako da samo pojedinac može da postane svestan tih osobina, ili svestan nemanja tih osobina. Ako je slučaj ovo potonje, šta onda? Te osobine su jedino što treba da ima, jedino što ga odlikuje. Ko je on sad? A i ako ih ima, da li je stvarno zadovoljavajuće da se pojedinac svede na to?

Isto važi i za ostalo, možda Elizabet ne razume probleme, nego je zbunjuju i baš nekad ne želi da pomogne svim drugima. Ali je primorana na tu poziciju, jer je njena životna mudrost i fizička zavisnost čine idealnom za tu poziciju. Ako je ne prigrli, ona je nezahvalna što su je prihvatili kao deo društva i ne želi da uzvrati jedino kako može, pa je niko neće ni prihvatiti.

Možda je smeh jedini nivo na kojem se oseti spojenom sa drugima. Jedino dok se smeju svi deluju jednakima.

Možda Elizabet nije skromna, nego odmahne glavm na sve hvale jer deluju strano. Jer se hvali nepostojeće, a ono što je hvale vredno nije toliko očigledno. Ali mnogi ne misle da je potrebno ići dublje od te površine očekivanog.

Kažem mnogi, ali ne svi, jer postoje osobe koje će da zavire da vide šta se krije iza stereotipnih dobara. Ako ne vidi ništa iza, samo će da nastavi, i možda i sam na toj osnovi da stekne isti stereotip. Može li se želeti da neko ide dalje od površine ako tamo nema ničeg? Isto tako ni drugi ne mogu dugo ostati pri površini ako iznutra buja mnogo toga.

A, uostalom, kako i zašto odbaciti te toliko herojske opise o sebi? Verovatno je to najteži deo. Dovoljno je zavoleti istinu. Lažan opis ili delimično istinit onda ne može da prođe. Da bi se istina zavolela mora prvo da se sazna i shvati. Po sebi je takva da se lako zavoli. Sasvim jasno, zavoleti istinu o sebi nužno je rezultat samosaznavanja, i onda to razbija stereotipe. A zašto se odricati herojstva? Pa zašto da budeš samo jedan heroj bez lika kad možeš da budeš ti?

(…)

Tekst “Klađenje na sigurno“ u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.