Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: НЕОСТАРТ (Блог о социјалном укључивању)

Да ли је то урбана легенда или се некада стварно десило, али прича је о младићу који је изашао из неке од установа где се извршавају институционалне васпитне мере. Прича каже да када је изашао на капију није знао куда да крене јер га нико није чекао. Цео живот је по домовима, од оних за незбринуту децу до оних за „неваљалу“ децу. Тог дана изашао је из овог другог, стао на капију и погледао лево, а онда и десно. Неколико пута је поновио радњу у нади да ће осетити куда. Тако млад и препуштен сам себи кренуо је лево. Лево је било низбрдо.

Према подацима Управе за извршење кривичних санкција у васпитно–поправном дому у Крушевцу налази се нешто преко 200 штићеника, а око 100 их буде отпуштено сваке године. Подаци Републичког завода за статистику говоре да је између 10 и 20 процената отпуштених са територије Београда. Истраживања показују да се сусрећу са проблемима попут лоших породичних односа, немају развијене социјалне вештине, тешко савладавају бес, тешко ступају у просоцијалне односе и склони су злоупотребама дрога и самоповређивању. Три од пет малолетника са којима је НЕОСТАРТ радио у последњих пола године има нерешене породичне односе, функционално је или потпуно неписмено и одбачено од просоцијалног окружења.

Тренутна законска регулатива у нашој земљи је таква да су млади који излазе из васпитно–поправног дома или васпитне установе „невидљиви“ као осетљива категорија. Пробациона служба по закону постпеналну помоћ и подршку пружа само онима који су осуђени на казну завора (одрасла лица), Центар за социјални рад, иако је све време боравка малолетника у дому орган старатељства, када изађе на слободу не пружа готово никакву подршку уз објашњење да су у тренутку ступања на слободу пунолетни. Ако је и пруже, та подршка се своди на једнократну материјалну помоћ, али ништа више од тога. Све институције стану иза закона, а закон не стаје иза ових младих људи.

НЕОСТАРТ у последњих годину дана све више међу својим корисницима има младе који излазе из установа за малолетнике. Постоји огромна потреба за програмом у оквиру кога могу да добију подршку која није само једнократна новчана помоћ. Велики проблем представља то што немају где да добију различите видове помоћи и подршке (савет, разговор, помоћ око проналажења посла, сређивању породичних односа итд). С обзиром да су још увек у развоју и млади, представљају одличан материјал за рад. Њихова потреба да се укључе у друштво је огромна, њихова жеља да се запосле, скуће и живе нормално је можда још и већа, само је треба правилно каналисати. Ипак, услед пропуста система и непостојања системске постпеналне подршке, врло брзо се враћају криминалу и тако само иду за степеник више – из дома у затвор.

У модерним друштвима брига о младима који се налазе у пеналним установама је на високом нивоу. Модерна друштва препознају да кривична дела која чине малолетници нису последица само њиховог понашања, већ и да друштво мора преузети одговорност. Сматра се да су они у врло осетљивом добу, још увек несвесни последица и озбиљности својих дела и да је потребно радити на њиховом васпитању кроз блаже мере и санкције. По том питању и наше друштво је модерно јер има Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично правној заштити малолетних лица који говори управо поменуто. Да је у основи њиховог понашања грешка у васпитању и одрастању и да се васпитним мерама а не казном (затвора) може утицати на промене у понашању. Али оно што је потпуно заборављено је да све што се уади на промени понашања пада у воду ако млади човек када напусти установу нема адекватну подршку. У том делу смо веома далеко од модерних друштава. Док се они брину о својим младима у ризику, ми их чак не препознајемо ни као могуће кориснике услуга социјалног становања (као што имају млади који напуштају домове за децу без родитељског старања).

(…)

Текст “Лево или десно” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.