Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: NEOSTART (Blog o socijalnom uključivanju)

Da li je to urbana legenda ili se nekada stvarno desilo, ali priča je o mladiću koji je izašao iz neke od ustanova gde se izvršavaju institucionalne vaspitne mere. Priča kaže da kada je izašao na kapiju nije znao kuda da krene jer ga niko nije čekao. Ceo život je po domovima, od onih za nezbrinutu decu do onih za „nevaljalu“ decu. Tog dana izašao je iz ovog drugog, stao na kapiju i pogledao levo, a onda i desno. Nekoliko puta je ponovio radnju u nadi da će osetiti kuda. Tako mlad i prepušten sam sebi krenuo je levo. Levo je bilo nizbrdo.

Prema podacima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija u vaspitno–popravnom domu u Kruševcu nalazi se nešto preko 200 štićenika, a oko 100 ih bude otpušteno svake godine. Podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da je između 10 i 20 procenata otpuštenih sa teritorije Beograda. Istraživanja pokazuju da se susreću sa problemima poput loših porodičnih odnosa, nemaju razvijene socijalne veštine, teško savladavaju bes, teško stupaju u prosocijalne odnose i skloni su zloupotrebama droga i samopovređivanju. Tri od pet maloletnika sa kojima je NEOSTART radio u poslednjih pola godine ima nerešene porodične odnose, funkcionalno je ili potpuno nepismeno i odbačeno od prosocijalnog okruženja.

Trenutna zakonska regulativa u našoj zemlji je takva da su mladi koji izlaze iz vaspitno–popravnog doma ili vaspitne ustanove „nevidljivi“ kao osetljiva kategorija. Probaciona služba po zakonu postpenalnu pomoć i podršku pruža samo onima koji su osuđeni na kaznu zavora (odrasla lica), Centar za socijalni rad, iako je sve vreme boravka maloletnika u domu organ starateljstva, kada izađe na slobodu ne pruža gotovo nikakvu podršku uz objašnjenje da su u trenutku stupanja na slobodu punoletni. Ako je i pruže, ta podrška se svodi na jednokratnu materijalnu pomoć, ali ništa više od toga. Sve institucije stanu iza zakona, a zakon ne staje iza ovih mladih ljudi.

NEOSTART u poslednjih godinu dana sve više među svojim korisnicima ima mlade koji izlaze iz ustanova za maloletnike. Postoji ogromna potreba za programom u okviru koga mogu da dobiju podršku koja nije samo jednokratna novčana pomoć. Veliki problem predstavlja to što nemaju gde da dobiju različite vidove pomoći i podrške (savet, razgovor, pomoć oko pronalaženja posla, sređivanju porodičnih odnosa itd). S obzirom da su još uvek u razvoju i mladi, predstavljaju odličan materijal za rad. Njihova potreba da se uključe u društvo je ogromna, njihova želja da se zaposle, skuće i žive normalno je možda još i veća, samo je treba pravilno kanalisati. Ipak, usled propusta sistema i nepostojanja sistemske postpenalne podrške, vrlo brzo se vraćaju kriminalu i tako samo idu za stepenik više – iz doma u zatvor.

U modernim društvima briga o mladima koji se nalaze u penalnim ustanovama je na visokom nivou. Moderna društva prepoznaju da krivična dela koja čine maloletnici nisu posledica samo njihovog ponašanja, već i da društvo mora preuzeti odgovornost. Smatra se da su oni u vrlo osetljivom dobu, još uvek nesvesni posledica i ozbiljnosti svojih dela i da je potrebno raditi na njihovom vaspitanju kroz blaže mere i sankcije. Po tom pitanju i naše društvo je moderno jer ima Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično pravnoj zaštiti maloletnih lica koji govori upravo pomenuto. Da je u osnovi njihovog ponašanja greška u vaspitanju i odrastanju i da se vaspitnim merama a ne kaznom (zatvora) može uticati na promene u ponašanju. Ali ono što je potpuno zaboravljeno je da sve što se uadi na promeni ponašanja pada u vodu ako mladi čovek kada napusti ustanovu nema adekvatnu podršku. U tom delu smo veoma daleko od modernih društava. Dok se oni brinu o svojim mladima u riziku, mi ih čak ne prepoznajemo ni kao moguće korisnike usluga socijalnog stanovanja (kao što imaju mladi koji napuštaju domove za decu bez roditeljskog staranja).

(…)

Tekst “Levo ili desno” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.