Влада Републике Србије
Пише: Сања Милосављевић (33), пољопривредница из села Косаничка Рача код Куршумлије (Блог о социјалном укључивању)
Зовем се Сања Милосављевић, имам 33 године, родом сам из Крагујевца, удата сам у планинском селу Косаничка Рача код Куршумлије. Моју породицу чине супруг Небојша (41), синови Немања (16) и Никола (14) и кћерка Наташа (12). Моја деца су јако послушна, вредна, скромна и радна и највећи су нам понос у животу. Немања је врлодобар ђак, а Наташа и Никола су одлични ђаци.
Живимо у планинском и брдовитом селу које није баш добро за живот, пут је каменит и лош, када падне снег нико нам га не чисти, већ супруг прави пртину како би деца дошла до школе која је удаљена од куће око 3 км. Живимо од пољопривреде, а своју земљу обрађујемо ручно јер немамо машина за обрађивање земље, а нисмо у могућности да их купимо како бисмо себи олакшали. Једино примање које имамо је дечији додатак који износи 8.000 динара, а од њега немамо ни за основне потребе.
Обраћали смо се Центру за социјални рад у Куршумлији за социјалну помоћ, али су нас одбили због аутомобила који поседујемо и који нам служи када је киша и лоше време, да одвеземо децу до школе и дотерамо брашно и остале намирнице које су нам потребне, јер до продавнице има око 3 км. Продајом аута који је стар 30 година угрозили бисмо своје животне потребе. Нажалост, помоћ се даје ономе коме није потребна, а не ономе ко нема за основне животне потребе.
Најстаријем сину Немањи плаћамо интернат 5.360 динара сваког месеца, јер он иде у Средњу техничку школу у Прокупљу. Никола и Наташа у једном правцу до школе иду пешака око 3км по врло лошем каменитом путу, који је веома незгодан када је лоше време. Када снег падне, осим наше деце и нас туда пролазе једино дивље животиње, вукови, лисице… Иначе, део тог пута води кроз шуму, па је зими мало језиво ићи њиме, али другог пута нема.
Наша деца су скромна и вредна, а пре свега су велики и поштени људи. Они нам помажу у свим сеоским пословима када је сезона сетве, копања, сакупљања сена – раде са нама као одрасли људи. Док друга деца иду на летовања, наша деца вредно раде целог лета. Ручно сакупљамо сено сви заједно и, ма колико да нам је тешко, срећни смо што имамо једни друге. Посебно бих нагласила да наше троје деце већ годинама имају свако своју башту, у њима саде разно поврће: паприку, парадајз, кромпире, пасуљ… У тим баштама нећете наћи ниједну травку, све они то сами обрађују: од производње семена до расађивања, заливања, окопавања, па до бербе плодова – чиме се они највише поносе.
Моја породица и ја се бавимо пољопривредом и говедарством јер нам је то једини начин да преживимо. Супруг је радио у Зајечару, где смо и живели, а по престанку рада фирме морали смо да се вратимо у село. Није било лако са троје деце, школовати их без запослења и без прихода, па смо морали да почнемо да обрађујемо земљу. Када је летње време на селу има пуно посла, а ако смо супруг и ја у њиви, деца увек пристижу у помоћ. Они пусте краве на испашу, јер је наше домаћинство окружено ливадама и пашњацима које нико осим нас не користи. У нашем селу нема омладине, све су то стари људи, а богами нема ни деце, ту су једино наша деца.
Имали смо три краве, а захваљујући Фондацији “Ана и Владе Дивац” добили смо још једну краву која нам пуно значи. Искрено, нисам се надала да постоји неко у овој земљи ко мисли на нас младе у селу. Моја породица и ја смо били јако срећни када нас је, испред Фондације, посетила госпођа Нада Обрадовић. Нисам веровала да још увек има добрих и хуманих људи.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар