Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Sanja Milosavljević (33), poljoprivrednica iz sela Kosanička Rača kod Kuršumlije (Blog o socijalnom uključivanju)

Zovem se Sanja Milosavljević, imam 33 godine, rodom sam iz Kragujevca, udata sam u planinskom selu Kosanička Rača kod Kuršumlije. Moju porodicu čine suprug Nebojša (41), sinovi Nemanja (16) i Nikola (14) i kćerka Nataša (12). Moja deca su jako poslušna, vredna, skromna i radna i najveći su nam ponos u životu. Nemanja je vrlodobar đak, a Nataša i Nikola su odlični đaci.

Živimo u planinskom i brdovitom selu koje nije baš dobro za život, put je kamenit i loš, kada padne sneg niko nam ga ne čisti, već suprug pravi prtinu kako bi deca došla do škole koja je udaljena od kuće oko 3 km. Živimo od poljoprivrede, a svoju zemlju obrađujemo ručno jer nemamo mašina za obrađivanje zemlje, a nismo u mogućnosti da ih kupimo kako bismo sebi olakšali. Jedino primanje koje imamo je dečiji dodatak koji iznosi 8.000 dinara, a od njega nemamo ni za osnovne potrebe.

Obraćali smo se Centru za socijalni rad u Kuršumliji za socijalnu pomoć, ali su nas odbili zbog automobila koji posedujemo i koji nam služi kada je kiša i loše vreme, da odvezemo decu do škole i doteramo brašno i ostale namirnice koje su nam potrebne, jer do prodavnice ima oko 3 km. Prodajom auta koji je star 30 godina ugrozili bismo svoje životne potrebe. Nažalost, pomoć se daje onome kome nije potrebna, a ne onome ko nema za osnovne životne potrebe.

Najstarijem sinu Nemanji plaćamo internat 5.360 dinara svakog meseca, jer on ide u Srednju tehničku školu u Prokuplju. Nikola i Nataša u jednom pravcu do škole idu pešaka oko 3km po vrlo lošem kamenitom putu, koji je veoma nezgodan kada je loše vreme. Kada sneg padne, osim naše dece i nas tuda prolaze jedino divlje životinje, vukovi, lisice… Inače, deo tog puta vodi kroz šumu, pa je zimi malo jezivo ići njime, ali drugog puta nema.

Naša deca su skromna i vredna, a pre svega su veliki i pošteni ljudi. Oni nam pomažu u svim seoskim poslovima kada je sezona setve, kopanja, sakupljanja sena – rade sa nama kao odrasli ljudi. Dok druga deca idu na letovanja, naša deca vredno rade celog leta. Ručno sakupljamo seno svi zajedno i, ma koliko da nam je teško, srećni smo što imamo jedni druge. Posebno bih naglasila da naše troje dece već godinama imaju svako svoju baštu, u njima sade razno povrće: papriku, paradajz, krompire, pasulj… U tim baštama nećete naći nijednu travku, sve oni to sami obrađuju: od proizvodnje semena do rasađivanja, zalivanja, okopavanja, pa do berbe plodova – čime se oni najviše ponose.

Moja porodica i ja se bavimo poljoprivredom i govedarstvom jer nam je to jedini način da preživimo. Suprug je radio u Zaječaru, gde smo i živeli, a po prestanku rada firme morali smo da se vratimo u selo. Nije bilo lako sa troje dece, školovati ih bez zaposlenja i bez prihoda, pa smo morali da počnemo da obrađujemo zemlju. Kada je letnje vreme na selu ima puno posla, a ako smo suprug i ja u njivi, deca uvek pristižu u pomoć. Oni puste krave na ispašu, jer je naše domaćinstvo okruženo livadama i pašnjacima koje niko osim nas ne koristi. U našem selu nema omladine, sve su to stari ljudi, a bogami nema ni dece, tu su jedino naša deca.

Imali smo tri krave, a zahvaljujući Fondaciji “Ana i Vlade Divac” dobili smo još jednu kravu koja nam puno znači. Iskreno, nisam se nadala da postoji neko u ovoj zemlji ko misli na nas mlade u selu. Moja porodica i ja smo bili jako srećni kada nas je, ispred Fondacije, posetila gospođa Nada Obradović. Nisam verovala da još uvek ima dobrih i humanih ljudi.

(…)

Tekst “Lepo je što neko misli na seoska domaćinstva sa decom” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.