Моје школовање (1. део) : Инклузија

Пише: Стефан Лазаревић за ИЗИ ВеликиМали (Блог о социјалном укључивању)

У овом тексту ћу описати како је протекло моје школовање. Да почнемо од упознавања са учитељицом.

29. јуна 2004. мама, тата и ја смо отишли на разговор код школског психолога, и тамо сам упознао и будућу учитељицу. Сећам се да ми је она причала да у учионици постоји акваријум са рибицама, и да ми је нагласила да ћемо их хватати, што ме је јако обрадовало.

Радовао сам се поласку у школу, јер сам сматрао да свако дете треба да похађа редовну школу. Желео сам и да стекнем ново друштво, како бих могао и да се зближим са неким.

Наравно да се сећам првог дана школе. Седели смо у свечаној сали и гледали приредбу. Лепо сам се осећао, јер сам хтео да видим како изгледа школа, али сам мало имао трему, и био сам нестрпљив да што пре одем у учионицу. Кад смо коначно отишли тамо, видео сам по први пут своје нове другове и другарице и њихове родитеље.

Интересантно је да учитељица није поменула да у разреду постоји дете које је другачије од осталих. Пријатно сам се осећао у учионици, али ме је нервирала једна девојчица са којом сам седео у клупи, која је плакала. Био сам се узнемирио због тога.

Пошто сам већ ишао у вртић и навикао да будем без родитеља, сматрао сам да је потпуно нормално да и у учионици будем без њих. Нисам се уплашио што смо остали сами са учитељицом. Децу из разреда нисам од раније познавао, али смо се међусобно упознавали што на великим одморима, што на часовима. Наша учитељица је била добра, и заиста нас је пуно чему научила. Понекад ми нешто од онога што смо радили на часу није било јасно, па сам је питао за објашњење. Она је увек инсистирала да се мало више потрудим, и говорила ми је – „Мора да се мисли“.

Када би ме мрзело да размишљам, за време контролних или писмених задатака, ја сам се сналазио тако што сам покушавао да препишем од другова и другарица из клупе, са којима сам седео, али су ми и они и учитељица говорили да морам сам да се потрудим. Наравно да ми се то и није баш допадало, али сам морао да се прилагодим.

Учио сам скоро све исто као и друга деца, код куће су ми помагали родитељи. Док смо били код учитељице, волео сам математику, и то највише текстуалне задатке, али се често дешавало да добијемо задатке у којима пише само “Израчунај”. Ја те задатке нисам волео да радим, иако сам умео да израчунам. Када су дошли неки тежи задаци из математике, њих нисам успевао да увек урадим, па ми се то и није баш допадало.

Поред учитељице, имали смо и две наставнице енглеског, једна нам је предавала у првом, другом и пред крај четвртог разреда, а друга, која је била на замени, је дошла у трећем разреду и отишла пред крај четвртог. Оне су биле добре, помагале су ми ако ми нешто није било јасно. Ипак сам се понекад на њиховим часовима, кад се уморим, играо неких својих игара, глумио сам водитеља, а то се њима и није баш допадало, јер сам тиме реметио наставу. Касније сам се тога играо мало мање, а потом сам то престао. Сећам се једног контролног задатка из енглеског – имали смо задатак да обојимо чамце у боје чији су називи били написани на енглеском. Ја сам прво задатак урадио тачно, али сам видео да је другарица обојила другачије, па сам мислио да сам погрешио, и све сам поново обојио као и она. Наставница ми тај задатак није признала.

Наставница ликовног је према мени била фина, љубазна, спремна за причу са мном, чак ми је и допуштала да цртам оно што сам ја желео, и у томе сам баш уживао. Волео сам да идем на часове ликовног.

Временом сам упознао и друге запослене у школи, волео сам да причам са теткицама о темама које су ме занимале, а највише сам волео да идем за школским домаром. У сећању ми је остао тренутак, када је он из своје канцеларије узео бушилицу да је однесе у трпезарију, и то ми је било много смешно. Он ми је чак запретио да ће да ме тужи код тате. Сваки одмор сам користио да се распитам за њега, или да га пратим тамо где је ишао и да гледам шта он ради, због чега нисам имао времена за друге ствари.

Директор моје школе увек је био љубазан према мени, био је расположен да ме саслуша кад бих имао шта да кажем, и увек се распитивао како ми је у школи, што ми је много значило.

На одморима сам волео и да чекам да видим учитељицу како устаје, због чега нисам имао времена за ужину, и то ме је узнемиравало, па сам, чим би она устала убрзавао свој ритуал, да бих могао да ужинам и стигнем на следећи час.

Од деце сам волео да се дружим са мојим другарицама Ланом, Нађом, Андријаном, Мином, и Маријом. Са некима се и даље виђам и чујем, а са некима не. Касније су у наш разред дошле и и Николија (у четвртом разреду) и Тијана (у петом), и са њима сам такође и до дана данашњег близак пријатељ. Дружио сам се и са неким дечацима, али се поједини нису сналазили у начину комуникације са мном.

Излети ће ми такође остати у лепом сећању током прве четири године школовања. На излете сам ишао сам, без родитеља, и на њима ми је било јако лепо. Највише смо ишли у Војводину, и тамо смо разгледали салаше.

Такође, и на рекреативним наставама ми је било лепо, само што тамо нисам ишао сам као на излете, већ су родитељи и сестра ишли са мном, да би ми помогли да се снађем, и да би помогли и нашој учитељици. Ишли смо на Златибор, у Ариље, на Тару и у Врњачку Бању. На свакој од ових рекреативних смо ишли у шетње по природи, а у сећању ће ми остати и занимљиви маскембали и музичке вечери на које сам волео да идем, јер је на њима било и плеса.

Сваке године, спремали смо и приредбе, а у њиховој припреми је учитељици помагао и мој тата. У њима сам и ја учествовао, али не у скечевима, већ као члан хора.

Било ми је јако тешко кад смо се опраштали од учитељице, али сам хтео да се правим велики као да је то потпуно нормално. Неки другови су плакали, ја нисам, него сам хтео да покажем као да сам спреман за ту промену.

(…)

Текст “Моје школовање (1. део)” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.