Moje školovanje (1. deo) : Inkluzija

Piše: Stefan Lazarević za IZI VelikiMali (Blog o socijalnom uključivanju)

U ovom tekstu ću opisati kako je proteklo moje školovanje. Da počnemo od upoznavanja sa učiteljicom.

29. juna 2004. mama, tata i ja smo otišli na razgovor kod školskog psihologa, i tamo sam upoznao i buduću učiteljicu. Sećam se da mi je ona pričala da u učionici postoji akvarijum sa ribicama, i da mi je naglasila da ćemo ih hvatati, što me je jako obradovalo.

Radovao sam se polasku u školu, jer sam smatrao da svako dete treba da pohađa redovnu školu. Želeo sam i da steknem novo društvo, kako bih mogao i da se zbližim sa nekim.

Naravno da se sećam prvog dana škole. Sedeli smo u svečanoj sali i gledali priredbu. Lepo sam se osećao, jer sam hteo da vidim kako izgleda škola, ali sam malo imao tremu, i bio sam nestrpljiv da što pre odem u učionicu. Kad smo konačno otišli tamo, video sam po prvi put svoje nove drugove i drugarice i njihove roditelje.

Interesantno je da učiteljica nije pomenula da u razredu postoji dete koje je drugačije od ostalih. Prijatno sam se osećao u učionici, ali me je nervirala jedna devojčica sa kojom sam sedeo u klupi, koja je plakala. Bio sam se uznemirio zbog toga.

Pošto sam već išao u vrtić i navikao da budem bez roditelja, smatrao sam da je potpuno normalno da i u učionici budem bez njih. Nisam se uplašio što smo ostali sami sa učiteljicom. Decu iz razreda nisam od ranije poznavao, ali smo se međusobno upoznavali što na velikim odmorima, što na časovima. Naša učiteljica je bila dobra, i zaista nas je puno čemu naučila. Ponekad mi nešto od onoga što smo radili na času nije bilo jasno, pa sam je pitao za objašnjenje. Ona je uvek insistirala da se malo više potrudim, i govorila mi je – „Mora da se misli“.

Kada bi me mrzelo da razmišljam, za vreme kontrolnih ili pismenih zadataka, ja sam se snalazio tako što sam pokušavao da prepišem od drugova i drugarica iz klupe, sa kojima sam sedeo, ali su mi i oni i učiteljica govorili da moram sam da se potrudim. Naravno da mi se to i nije baš dopadalo, ali sam morao da se prilagodim.

Učio sam skoro sve isto kao i druga deca, kod kuće su mi pomagali roditelji. Dok smo bili kod učiteljice, voleo sam matematiku, i to najviše tekstualne zadatke, ali se često dešavalo da dobijemo zadatke u kojima piše samo “Izračunaj”. Ja te zadatke nisam voleo da radim, iako sam umeo da izračunam. Kada su došli neki teži zadaci iz matematike, njih nisam uspevao da uvek uradim, pa mi se to i nije baš dopadalo.

Pored učiteljice, imali smo i dve nastavnice engleskog, jedna nam je predavala u prvom, drugom i pred kraj četvrtog razreda, a druga, koja je bila na zameni, je došla u trećem razredu i otišla pred kraj četvrtog. One su bile dobre, pomagale su mi ako mi nešto nije bilo jasno. Ipak sam se ponekad na njihovim časovima, kad se umorim, igrao nekih svojih igara, glumio sam voditelja, a to se njima i nije baš dopadalo, jer sam time remetio nastavu. Kasnije sam se toga igrao malo manje, a potom sam to prestao. Sećam se jednog kontrolnog zadatka iz engleskog – imali smo zadatak da obojimo čamce u boje čiji su nazivi bili napisani na engleskom. Ja sam prvo zadatak uradio tačno, ali sam video da je drugarica obojila drugačije, pa sam mislio da sam pogrešio, i sve sam ponovo obojio kao i ona. Nastavnica mi taj zadatak nije priznala.

Nastavnica likovnog je prema meni bila fina, ljubazna, spremna za priču sa mnom, čak mi je i dopuštala da crtam ono što sam ja želeo, i u tome sam baš uživao. Voleo sam da idem na časove likovnog.

Vremenom sam upoznao i druge zaposlene u školi, voleo sam da pričam sa tetkicama o temama koje su me zanimale, a najviše sam voleo da idem za školskim domarom. U sećanju mi je ostao trenutak, kada je on iz svoje kancelarije uzeo bušilicu da je odnese u trpezariju, i to mi je bilo mnogo smešno. On mi je čak zapretio da će da me tuži kod tate. Svaki odmor sam koristio da se raspitam za njega, ili da ga pratim tamo gde je išao i da gledam šta on radi, zbog čega nisam imao vremena za druge stvari.

Direktor moje škole uvek je bio ljubazan prema meni, bio je raspoložen da me sasluša kad bih imao šta da kažem, i uvek se raspitivao kako mi je u školi, što mi je mnogo značilo.

Na odmorima sam voleo i da čekam da vidim učiteljicu kako ustaje, zbog čega nisam imao vremena za užinu, i to me je uznemiravalo, pa sam, čim bi ona ustala ubrzavao svoj ritual, da bih mogao da užinam i stignem na sledeći čas.

Od dece sam voleo da se družim sa mojim drugaricama Lanom, Nađom, Andrijanom, Minom, i Marijom. Sa nekima se i dalje viđam i čujem, a sa nekima ne. Kasnije su u naš razred došle i i Nikolija (u četvrtom razredu) i Tijana (u petom), i sa njima sam takođe i do dana današnjeg blizak prijatelj. Družio sam se i sa nekim dečacima, ali se pojedini nisu snalazili u načinu komunikacije sa mnom.

Izleti će mi takođe ostati u lepom sećanju tokom prve četiri godine školovanja. Na izlete sam išao sam, bez roditelja, i na njima mi je bilo jako lepo. Najviše smo išli u Vojvodinu, i tamo smo razgledali salaše.

Takođe, i na rekreativnim nastavama mi je bilo lepo, samo što tamo nisam išao sam kao na izlete, već su roditelji i sestra išli sa mnom, da bi mi pomogli da se snađem, i da bi pomogli i našoj učiteljici. Išli smo na Zlatibor, u Arilje, na Taru i u Vrnjačku Banju. Na svakoj od ovih rekreativnih smo išli u šetnje po prirodi, a u sećanju će mi ostati i zanimljivi maskembali i muzičke večeri na koje sam voleo da idem, jer je na njima bilo i plesa.

Svake godine, spremali smo i priredbe, a u njihovoj pripremi je učiteljici pomagao i moj tata. U njima sam i ja učestvovao, ali ne u skečevima, već kao član hora.

Bilo mi je jako teško kad smo se opraštali od učiteljice, ali sam hteo da se pravim veliki kao da je to potpuno normalno. Neki drugovi su plakali, ja nisam, nego sam hteo da pokažem kao da sam spreman za tu promenu.

(…)

Tekst “Moje školovanje (1. deo)” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.