Не чујем! Како победити страхове и предрасуде : Инклузија

Пише: Ирина Дукић (Блог о социјалном укључивању)

Опште је сазнање стручњака да ми не посвећујемо довољно пажње нашим ушима. Све до тренутка када осетимо бол, упалу или делимично или потпуно оштећен слух.

Управо, једна од тих ситуација помогла ми је да донекле разумем са чиме се свакодневно сусрећу особе оштећеног слуха.

Недавно сам у авиону, током слетања, доживела непријатност. Непријатност се затим претворила у бол, која је довела до потпуне запушености десног уха. Помислила сам да је то само уобичајено стање, услед негативног притиска приликом слетања. Ипак, како је време одмицало, бол је постајао интензивнији, а уво и даље у истом стању. Испоставило се да је прехлада, које нисам ни била свесна, направила оток, услед чега уво није могло да регулише притисак. Терапија је потрајала, јер још једно сазнање је да се било каква компликација у уху дуго и споро лечи. Током првих дана, на десно уво нисам могла да чујем никога, осим себе. Непријатан ехо враћао ми је изговорене реченице као да роним у морским дубинама. Без могућности да испливам на површину.

Да ли се понекад тако осећају и особе оштећеног слуха можете да сазнате у књизи Суперувце америчке ауторке Сиси Бел. Заслужно за објављивање ове изванредне, јединствене књиге у Србији је удружење “Сајберувце”, чија оснивачица и председница је Јелена Павићевић-Илин.

Ваше лично, породично искуство, на особен начин повезано је са објављивањем на српском језику познатог и награђиваног бестселера New York Times-а “Суперувце”, аутентичне ауторке Сиси Бел. У којој мери вам је књига помогла да се повежете са сином и ситуацијама кроз које он пролази, као дете оштећеног слуха…?

„Суперувце” (у оригиналу „El Deafo”) Сиси Бел нашла сам претражујући Интернет за литературом која би била од помоћи како да сину – кад за то дође време – на најбољи начин објасним зашто носи слушни апарат и кохлеарни имплант. Одмах ме је освојила једноставна, јасна и директна комуникација ове књиге – са пуно духа и без трунке патетике. Стрипске форме комуникације су ме одувек привлачиле, јер, како се каже, ”слика говори више од 1000 речи”, те се спој који је направила Сиси Бел у „Суперувцету”, причајући причу у форми стрипа, учинио као пун погодак. Сама ауторка је, када смо разговарале о томе зашто баш стрип, рекла да јој се то учинило као идеалан начин да јавности дочара како особе које не чују добро веома често морају да се ослањају на визуелни контекст да би схватиле ситуацију или да би разумеле шта им се говори. Пример за једну такву ситуацију је управо део у стрипу када су „облачићи” разговора између Цеце, главне јунакиње која не чује и доктора који тестира њен слух празни, јер она не разуме шта јој доктор каже да треба да уради, али схвата из визуелног контекста. Само такав реалан „горко-слатки” приступ који је коришћен у књизи „Суперувце” може бити пријемчив свима и створити преко потребан мост комуникације и разумевања између деце која чују уз помоћ апарата и њихових „чујућих” другара.

Истовремено, аутентичност приче одрастања детета које носи апарате у средини где га то чини значајно другачијим, умногоме успева да појасни како то искуство заправо изгледа и да скрене пажњу на истинске изазове са којима се то дете сусреће, као и да искомуницира праве начине на које се ти изазови могу превазићи. Цеца, наша хероина, је прави борац и истински суперхерој као што је и свако друго дете које јесте или се осећа другачијим, а које успева да се избори за своје место у друштву. Због правих вредности које комуницира, теме различитости којом се бави, као и реакцијама окружења са којима ипак успева да се успешно избори, „Суперувце” је књига за све узрасте и улоге.

О изузетности „Суперувцета” говори и чињеница да је књига у 2015. години освојила најпрестижније награде у САД-у: као најбоља стрипска публикација за децу од 8 до 12 година (Ајзнерова награда) и као једна од три најбоље књиге за децу (Њуберијева медаља).

Мислите ли да је потребно да постоји више књига намењих деци оштећеног слуха и да, генерално тој теми треба више да се посвети простора у медијима, јавности и друштву?

На енглеском језику се већ сада може пронаћи приличан број књига које на различите начине говоре о деци оштећеног слуха. Међутим, од свега у шта је било могуће завирити „Суперувце” се мени лично највише допала због свеобухватног и реалног приступа теми, као и због мудрих порука, правих вредности и духовитости која провејава кроз ову озбиљну причу.

Добре књиге су право благо, јер нам помажу да стекнемо идеју о размишљањима и искуствима других, без да их морамо сами проживети. Баш ту и постоји највећи простор за књиге као што је „Суперувце” које из личне перспективе говоре о томе како је то бити другачији, као и како и као другачији можеш бити сасвим прихваћен понекад можда баш због те различитости која постаје твоја највећа предност – као што је у случају Цеце и њеног алтерега, суперхероине Суперувце.

Што се медија тиче, значај њихове улоге је и у овој, као и у многим другим темама, велики. Сам приступ медија особама оштећеног слуха и начин извештавања лишен патетике, а фокусиран на реалне изазове и њихово превазилажење, може учинити много тога доброг за формирање здравог става и учинка опште јавности према људима са оваквом врстом специфичности.

(…)

Текст “Не чујем! Како победити страхове и предрасуде“ у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.