Ne čujem! Kako pobediti strahove i predrasude : Inkluzija

Piše: Irina Dukić (Blog o socijalnom uključivanju)

Opšte je saznanje stručnjaka da mi ne posvećujemo dovoljno pažnje našim ušima. Sve do trenutka kada osetimo bol, upalu ili delimično ili potpuno oštećen sluh.

Upravo, jedna od tih situacija pomogla mi je da donekle razumem sa čime se svakodnevno susreću osobe oštećenog sluha.

Nedavno sam u avionu, tokom sletanja, doživela neprijatnost. Neprijatnost se zatim pretvorila u bol, koja je dovela do potpune zapušenosti desnog uha. Pomislila sam da je to samo uobičajeno stanje, usled negativnog pritiska prilikom sletanja. Ipak, kako je vreme odmicalo, bol je postajao intenzivniji, a uvo i dalje u istom stanju. Ispostavilo se da je prehlada, koje nisam ni bila svesna, napravila otok, usled čega uvo nije moglo da reguliše pritisak. Terapija je potrajala, jer još jedno saznanje je da se bilo kakva komplikacija u uhu dugo i sporo leči. Tokom prvih dana, na desno uvo nisam mogla da čujem nikoga, osim sebe. Neprijatan eho vraćao mi je izgovorene rečenice kao da ronim u morskim dubinama. Bez mogućnosti da isplivam na površinu.

Da li se ponekad tako osećaju i osobe oštećenog sluha možete da saznate u knjizi Superuvce američke autorke Sisi Bel. Zaslužno za objavljivanje ove izvanredne, jedinstvene knjige u Srbiji je udruženje “Sajberuvce”, čija osnivačica i predsednica je Jelena Pavićević-Ilin.

Vaše lično, porodično iskustvo, na osoben način povezano je sa objavljivanjem na srpskom jeziku poznatog i nagrađivanog bestselera New York Timesa “Superuvce”, autentične autorke Sisi Bel. U kojoj meri vam je knjiga pomogla da se povežete sa sinom i situacijama kroz koje on prolazi, kao dete oštećenog sluha…?

„Superuvce” (u originalu „El Deafo”) Sisi Bel našla sam pretražujući Internet za literaturom koja bi bila od pomoći kako da sinu – kad za to dođe vreme – na najbolji način objasnim zašto nosi slušni aparat i kohlearni implant. Odmah me je osvojila jednostavna, jasna i direktna komunikacija ove knjige – sa puno duha i bez trunke patetike. Stripske forme komunikacije su me oduvek privlačile, jer, kako se kaže, ”slika govori više od 1000 reči”, te se spoj koji je napravila Sisi Bel u „Superuvcetu”, pričajući priču u formi stripa, učinio kao pun pogodak. Sama autorka je, kada smo razgovarale o tome zašto baš strip, rekla da joj se to učinilo kao idealan način da javnosti dočara kako osobe koje ne čuju dobro veoma često moraju da se oslanjaju na vizuelni kontekst da bi shvatile situaciju ili da bi razumele šta im se govori. Primer za jednu takvu situaciju je upravo deo u stripu kada su „oblačići” razgovora između Cece, glavne junakinje koja ne čuje i doktora koji testira njen sluh prazni, jer ona ne razume šta joj doktor kaže da treba da uradi, ali shvata iz vizuelnog konteksta. Samo takav realan „gorko-slatki” pristup koji je korišćen u knjizi „Superuvce” može biti prijemčiv svima i stvoriti preko potreban most komunikacije i razumevanja između dece koja čuju uz pomoć aparata i njihovih „čujućih” drugara.

Istovremeno, autentičnost priče odrastanja deteta koje nosi aparate u sredini gde ga to čini značajno drugačijim, umnogome uspeva da pojasni kako to iskustvo zapravo izgleda i da skrene pažnju na istinske izazove sa kojima se to dete susreće, kao i da iskomunicira prave načine na koje se ti izazovi mogu prevazići. Ceca, naša heroina, je pravi borac i istinski superheroj kao što je i svako drugo dete koje jeste ili se oseća drugačijim, a koje uspeva da se izbori za svoje mesto u društvu. Zbog pravih vrednosti koje komunicira, teme različitosti kojom se bavi, kao i reakcijama okruženja sa kojima ipak uspeva da se uspešno izbori, „Superuvce” je knjiga za sve uzraste i uloge.

O izuzetnosti „Superuvceta” govori i činjenica da je knjiga u 2015. godini osvojila najprestižnije nagrade u SAD-u: kao najbolja stripska publikacija za decu od 8 do 12 godina (Ajznerova nagrada) i kao jedna od tri najbolje knjige za decu (Njuberijeva medalja).

Mislite li da je potrebno da postoji više knjiga namenjih deci oštećenog sluha i da, generalno toj temi treba više da se posveti prostora u medijima, javnosti i društvu?

Na engleskom jeziku se već sada može pronaći priličan broj knjiga koje na različite načine govore o deci oštećenog sluha. Međutim, od svega u šta je bilo moguće zaviriti „Superuvce” se meni lično najviše dopala zbog sveobuhvatnog i realnog pristupa temi, kao i zbog mudrih poruka, pravih vrednosti i duhovitosti koja provejava kroz ovu ozbiljnu priču.

Dobre knjige su pravo blago, jer nam pomažu da steknemo ideju o razmišljanjima i iskustvima drugih, bez da ih moramo sami proživeti. Baš tu i postoji najveći prostor za knjige kao što je „Superuvce” koje iz lične perspektive govore o tome kako je to biti drugačiji, kao i kako i kao drugačiji možeš biti sasvim prihvaćen ponekad možda baš zbog te različitosti koja postaje tvoja najveća prednost – kao što je u slučaju Cece i njenog alterega, superheroine Superuvce.

Što se medija tiče, značaj njihove uloge je i u ovoj, kao i u mnogim drugim temama, veliki. Sam pristup medija osobama oštećenog sluha i način izveštavanja lišen patetike, a fokusiran na realne izazove i njihovo prevazilaženje, može učiniti mnogo toga dobrog za formiranje zdravog stava i učinka opšte javnosti prema ljudima sa ovakvom vrstom specifičnosti.

(…)

Tekst “Ne čujem! Kako pobediti strahove i predrasude“ u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.