Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Област пружања услуга и неге старијих особа није у довољној мери уређена у Србији а донети прописи и стандарди тек треба да заживе, оцењују у удружењу Снага пријатељства – Amity које се бави правима старијих особа. У том удружењу очекују да ће се, пре свега, унапредити систем пружања здравствених услуга и неге и обезбедити старим особама једнака права и услови без обзира да ли живе у приватном или државном дому за старе. Истраживање које су спровели то удружење и Аутономни женски центар показало је да су услови неге и смештаја у домовима за старије особе врло неуједначени, да стандарди нису довољно развијени као ни механизми заштите људских права чијем кршењу су старије особе стално изложене. Такође, у Србији не постоји увид у рад илегалних домова за старе.

Председница Управног одбора удружења Снага пријатељства – Amity Надежда Сатарић је рекла за портал ЕурАктив Србија да област пружања услуга и неге старијих особа није у довољној мери уређена у Србија и да се, иако су пре годину дана правила уређена Правилником о ближим условима и стандардима за пружања услуга социјалне заштите, тек сада кренуло са њиховом применом.

Она је оценила да ће бити потребно време да се правила и стандарди примене у пуној мери и изразила наду да ће се пре свега здравствене службе више укључити у пружање услуга и неге и то у локалној заједници.

“Није се ништа урадило а, када се то примени, надам се да ће се умногоме унапредити те услуге и да ће здравствене службе више учествовати у пружању услуга и неге у локалној заједници”, рекла је она.

Сатарић је додала да ће посебно приватни домови за старе морати “доста тога да усагласе и унапреде”, јер су они сада углавном усредсређени на пружање неге а треба да омогуће старима и социјалне контакте и друге активности.

Нагласила је да здравствена заштита није уједначена за старе, да није развијена палијативна нега а да је породица, када стара особа дође у најтежу фазу и не могу да јој пруже одговарајућу негу, приморана да је смести у инситуције које су део система социјалне заштите.

Указала је на потребу оснивања социјално-здравствених установа за особе којма је потребна сталана здравствена заштита или надзор, попут дневних центара за дементне у којима се старим особама пружају и здравствене и социјалне услуге.

Старе особе у приватним домовима морају да, осим основног прегледа, плате већину здравствених услуга, укључујући транспорт до болнице и пелене, рекла је Сатарићева и истакала да старе особе треба да добију здравствене услуге независно од тога да ли живе у приватном или државном дому или код куће.

Такође, лекар у приватном дому нема права да кориснику дома препише лекове, већ они морају да иду за рецепте код изабраног лекара у локалном Дому здравља или да купе лекове.

Зато се, како је истакла, у препорукама у извештају инсиситира да се дементним особама обезбеде лекови и пелене јер су већина корисника приватних домова дементне особе а многима од њих нису досптуне пелене и лекови против деменције за које је партиципација 75% од цене.

У време истраживања у приватним домовима су већина корисника биле особе дубоке старости, просека изнад 80 година, док је сваки пети корисник у државним домовима био млађи од 65 година, особа са психичким сметњама или социјалним проблемима.

Истраживање је спроведено у 20 државних и приватних домова и два нерегистрована дома за старе, односно обухваћено је 12% корисника државних и 22% приватних домова од укупно сместених у свим установама за одрасле и старије у Србији.

Проблем нерегистровани домови

У Србији је 2013. године радило 48 државних домова са 8.837 места за одрасле и старије и 100 регистрованих приватних домова са око 3.000 места за старије, наводи се у извештају удружења Амити и Аутономног женског центра и додаје да постоје и илегални домови али да се њихов тачан број и капацитети не знају.

У извештају се указује да капацитети домова за старије особе у Србији нису довољни јер обухватају 1% старих, а потребу за смештајем има 3 до 4% старијих особа. Проблем представља и то што те установе служе за смештај не само старих већ и особа са психичким сметања и социјалним проблемима.

Нада Сатарић је рекла да је добро што се отварају регистровани приватни домови јер у државним нема довољно капцитета, али да проблем представљају илегални домови јер нема гаранција да ће се права корисника поштовати и услуге бити квалитетне.

“Нема увида у нерегистроване домове. Неки се региструју као привредна предузећа, неки као туристичка одмарилишта или се не региструју, али се, нажалост, сви редовно оглашавају преко електронских медија и лифлета које стављају у домове здравља или шосте где најчешће долазе старе особе”, рекла је Сатарић.

Она је додала да је приликом претраге приватних домова за старе на интернету излистано само у Београду око 50 домова који нису регистровани, од којих неки имају и своје веб стране.

Ти нерегистровани домови су обично нешто јефтинији – за око 5.000 динара ако је просечан пакет у регистрованим приватним домовима око 35.000, и представљају логичан избор за људе који немају пара, оценила је она.

Како је објаснила, садашњи систем контроле састоји се од инспекције у надлежном министарству и контроле заштитника грађана као независног механизма, али инспекција нема довољно људи па не може редовно да контролише домове, док заштитник грађана стиже да посети домове на три или четири године.

Она је оценила да је зато потребно установити независни систем контроле у који ће се, поред заштитника грађана, укључити и стручњаци и професионалци из невладиног сектора.

Нема насиља али има занемаривања

Истраживање је, према њеним речима, показало да није било озбиљних случајева физичког насиља у домовима за старе, али да има других видова злостављања и занемаривања које корисници обично не препознају, попут одлучивања и располагањем финансијама у њихове име, нељубазности, непоштовања приватности и слично.

Истраживање је пре свега било усмерено на насиље над женама, а 84% корисница домова је рекло да нису претрпеле насиље када је реч о особљу дома, док 16% није одговорило, при чему су под насиљем подразумевале углавном физичко или вербално насиље.

У извештају Амитија и Аутономног женског центра, констатује да се права старијих континуирано крше и у породици и у установама, и наводи да је долазак у приватни дом био лични избор 13%, а у државни 28% корисника.

Кршењу права, како се наводи, доприноси и недовољна обавештеност особља и старијих особа о правима, као и недовољно развијени механизми заштите и стандарди.

Наводи се да употреба видео надзора у домовима није одговарајуће регулисана и да не постоје јасно дефинисане писане процедуре поступања по притужбама корисника у већини домова.

Квалитет услуге и услови неуједначени

Услови смештаја иду из крајности у крајност, од веома добрих до тек прихватљивих, док у нерегистрованим домовима услови нису достојни и корисницима се не гарантују права, наводи се у извештају.

Технички услови су бољи у приватним домовима који су наменски грађени, док је у државни домовима опрема углавном стара. Проблем представља и пренсаљеност соба у које се смешта више особа него што је предвиђено, посебно у државним домовима, као и у неким приватним.

С друге стране, за разлику од приватних домова, који су усредсређени на негу и чување, у државним домовима је ситуација знатно повољнија јер постоје службе које се баве активностима корисника.

Боравак у домовима карактерише рутина у активностима и једноличност уз атмосферу сличну болничкој. Однос измеду старије особе и институције је често “однос дугорочне зависности”, а однос особља према старима је конвенционалан и безличан.

Констатује се да особље није довољно обучено за специфична питања неге старих, за рад са дементнима нити о људским правима старијих.

Аутор: Маја Познатов, преузето са www.euractiv.rs