Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: НЕОСТАРТ (Блог о социјалном укључивању)

Морамо приметити да се доста тога променило када говоримо о породичном насиљу. Иако је данас реакција на породично насиље од стране полиције, тужилаштва и судова много боља него раније, и даље има још много тога да се ради. О насиљу се све више говори, расте број пријављених случајева, брига о жртвама је на вишем нивоу, али то није довољно.

Поред различитих програма подршке жртвама породичног насиља који постоје код нас, морамо приметити да је поље рада са самим насилницима доста занемарено. Иако су постојали неки покушаји и потписивани меморандуми о сарадњи између одређених здравствених институција и тужилаштва, конкретнијих и сталних програма усмерених на насилнике нема. Склањањем жртве из насиља и кажњавањем насилника не долази се до трајног решења. Колико смо само пута чули онако међу људима како причају: „Ма оставиће он њу на миру само док нађе нову жртву!“. Такво стање ствари је заиста поражавајуће. Не само да треба да бринемо о садашњим жртвама и добром законском регулативом делујемо превентивно да уопште дође до првог чина насиља, већ треба посветити пажњу и томе да један насилник нема нове жртве.

У Великој Британији постоје програми усмерени на починиоце насиља у породици (Domestic Violence Perpetrator Programmes – DVPP).

Ови програми намењени су насилницима како би развили позитивне вештине и разумевање, односно како би:

• Побољшали односе са тренутним или бившим партером;
• Осигурали, колико је то могуће, да се насиље према садашњем партеру не понови;
• Развили безбедно и позитивно родитељство;
• Повећали своју свест о себи и последицама које њихово насиље наноси њиховим партнерима и деци;
• Решавали сукобе у интимним односима на прихватљив начин.

Програми су осмишљени тако да се ради у групама од 8-12 учесника, ван радног времена, једном недељно у трајању од два до два и по сата током шест месеци.

Рад већине група је базиран на дискусији, али већина користи различите интерактивне вежбе како би се учење ставило у један реалан контекст. Постоји доста различитих програма који се спроводе у ВБ и њихови садржаји варирају, али је свима заједничко да покрију следеће теме:

• Шта је насиље и злостављање? Зашто сам насилан?
• Моје насиље је под мојој конторлом и могу одлучити да не будем насилан
• Преузимање одговорности за сопствено понашање и не пребацивање кривице на друге
• Разумевање утицаја насиља на партнера и децу
• Препознавање момента када постојем насилан и како то зауставити
• Учење различити ненасилних метода решавања конфликта
• Ненасилна реакција на агресију мог партнера
• Преговарање и слушање – како изградити поштовање у вези.

С обзиром да постоје различити програми, на који ће програм особа бити упућена одлучује суд који га упућује на основу његових индивидуалних карактеристика. Дакле, бира се програм који ће најбоље деловати на конкретну особу. Такође, све време водитељи програма шаљу повратне информације суду о томе како особа пролази кроз програм, које су се најзначајније промене десиле и какав је ризик за поновно чињење насиља код те особе након завршеног програма.

Такође, у оквиру ових програма увек се паралелно ради и са садашњим и бившим партнерима који су претрпели насиље. Полази се од тога да ако не би био такав приступ где су заступљена и једна и друга страна, не би се смањивао ризик да особа поново постане жртва нити би се радило на повећању њене сигурности.

(…)

Текст “Шта са насилником после?” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.