Влада Републике Србије
Пише: Лана Николић (Блог о социјалном укључивању)
Кроз прозор веју предивне пахуље, све је онако, баш као са разгледнице, бело и лепо. Гледам снежне селфије на друштвеним мрежама, шарам прстом по залеђеном прозору. Волим снег, али кад падне, као и већина особа са моторичким хендикепом, не могу сама напоље. Текст представља лично искуство седења у стану данима и не односи се на све особе са хендикепом.
Волим снег. Волим како мирише, реско и свеже, волим како је савршено бео и мекан, како шкрипи кад по њему ходаш, како од њега настаје снешко, како су пахуље савршених облика. Кад сам била мала корачала сам по њему сама, правила “анђеле у снегу”. То је мој дека звао “сликање”. Кад легнеш тако у снег и замашеш рукама то је као да си се сликао, односно фотографисао. Волим снег, иако данас, као релативно одрасла особа од целих двадесет пет година, на тлу од пахуља не могу да стојим сама. Зато, док се гомила људи фотка предњом камером на клизалиштима, ски центрима или где већ, ја седим у стану и читам Хајдегера. Није то увек тако лоше. Али, зна да буде компликовано.
Трауме од првог снега
Првог снега сам почела да се бојим негде на факултету. Тад сам већ увелико живела сама, и то је значило смишљање стратегије како ходати, а не поломити се, на дневном нивоу, по неколико пута. Није било никога ко може да ме поведе за руку ако се уплашим, и ко ме може отпратити на факултет. Зато је тај снег увек подразумевао огроман страх, како ћу све да решим, како ћу сама да ходам, како ћу до продавнице, како ћу на испит, како ћу да дигнем паре са банкомата сама. Сећам се тог ужаса који ме је обузимао кад ујутру кроз прозор собе студентског дома видим како веје на Београд. Кувала сам себи кафу и смиривала се, хајде, можеш ти то, смислићеш, снаћи ћеш се. И јесам, наравно. Али је тај страх од првог снега остао. И од сваког наредног.
Модерно “заточеништво”
Кад сам била мала, питала сам маму да ми објасни шта је то кућни притвор. Логички сам закључивала да је сигурно боље бити у кући него у правом затвору. Она ми је тада објаснила да је тако заправо ужасније, јер си међу својим стварима и у простору који познајеш, али не можеш напоље. Другим речима, шеташ по собама као “лав у кавезу”, и чекаш да се та ситуација оконча. Ово са снегом је као неко модерно заточеништво, немаш наруквицу на нози, и нико те није закључао, али ипак постоји невидљива линија коју не можеш да пређеш. У мом случају, граница су врата од зграде. Могу да их отворим и провирим али ту се прича завршава. Степеница има много, а на њима су такве плочице да кад у зиму заледе, само уз оченаш може да се сиђе и попне у комаду. Чак и уз неког крај себе тешко се пењем и силазим, и то је увек стресно искуство. И кад бих сишла, даље не бих макла. Штаке, од миља зване штапићи, овде не могу да помогну много. Осим што заједно са мном стоје несигурне и испрепадане од тог белог света што се ни од куда створио, и у коме тако лако може да се падне.
Филозофски монолози
Када данима седим у стану, гледајући на спољни свет свечано завејан и под минусом, имам много простора да мислим. Испрва сам помало и радосна, ето малог “распуста” изненада, данас не морам ништа да радим, могу да читам, да цртам, да гледам филм, нема превоза, нема умора. Покушавам да отклоним мисли од мрачних места и да гледам све са ведрије стране. Ускоро међутим, почињу назнаке хаоса. Изразито сам динамична, и обожавам да будем у граду, на радију, на разним догађањима, на кафи са људима. Жеља да иазђем и скочим у то море пулсирања, и трауме из детињства (да, да тако фројдовски) почињу да се мешају.
Од раног тинејџ периода сваког дана осећам неку врсту физичког бола. Тада је то значило да не могу из куће ако ме неко не води за руку. Много касније, када сам добила штапиће, научила сам да ходам сама и кад боли, а то је било досезање истинске слободе. Али тај осећај ужаса од затвореног простора, свести да не можеш никуда ако те неко не изведе је остао. И сваки пут када падне снег, он се врати у истом таласу, кроз “филозофска питања” без одговора, којима сам ионако склона.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар