Vlada Republike Srbije
Piše: Jasmina Tešanović (Blog o socijalnom uključivanju)
Nedavno sam pročitala ponovo “Anu Karenjinu”, knjigu koju čitam svakih nekoliko godina. Marsela Prusta čitam neprekidno na svim jezicima bez nekakvog reda ili smisla, film “Prohujalo sa vihorom” gledam svakog osmog marta… i šta još… mislim da je je to sve što se tiče opsesivnog vraćanja na mesto identiteta.
Pritom mnogo klasika nisam pročitala, o novim piscima za koje znam da su odlični, ne smem ni da mislim, a svoje knjige nikad, ama nikad, ne čitam pošto ih završim. Uglavnom kad hoću da uživam, ja blejim: čitanje je za mene posao, nekad dobar nekad loš, ali svakako ne možete me smatrati ljubiteljkom književnosti. Kao dete i mlada osoba čitala sam jednu do tri knjige dnevno, po cenu nespavanja, kazni, gladovanja. Bog te pita zašto: eskapizam, život mi je bio dosadan i skučen, nisam mogla da se pomirim da je ljudski vek, moj ljudski vek, ono što mi se pružalo. Imajte na umu da sam imala po svim standardima jedan vrlo srećan i miran život u detinjstvu i ranoj ladosti. A onda kako je rasla moja moć i nezadovoljstvo životom sve sam više činila i mislila, a manje čitala. I naravno kad pišem ne mogu da čitam jer onda mi sve postaje besmisleno, s obzirom da je sve već napisano. Čemu onda pisati, čemu onda živeti!
E sad, ova tri dela, sve Prustove rečenice, “Ana Karenjina” i film “Prohujalo sa vihorom” (nikako ne knjiga koja je loše napisana) mene teraju na razmšiljanje o životu i smrti , o meni i vama, o svemu i svačemu, kao da sam se juče rodila i da je to sasvim ok, što postojim kako postojim. Dodje mi kao biblija sui generis…
Sada kad sam pročitala Karenjinu zapanjila sam se koliko mi se pomerio fokus sa Ane na Karenjina, sa Ane na Vronskog, sa žena uopšte na društvene scene oko njih. Uvek i feministkinja na prvom mestu kakva sam, pitam se kuda me vodi ovaj nov lakmus uvid koju mi daje Tolstojeva knjiga. Gde odoše te žene paćenice/ljubavnice koje sam toliko razumevala nekada, zašto mi Karenin deluje sasvim Ok, a Vronski žrtva sa onim širokim osmehom gde mu se vide beli i sjajni zubi! Čitanje je kao psihoanaliza, neuhvatljivo razumom, neobjašnjivo ideologijom. Malo kao i pisanje ali daleko više. Čitanje je odgovorniji čin od pisanja, bar prema nama samima. Sigurno imate neku knjigu ili film kao bibliju. Prilažem vam esej koji sam napisala 1991 , prvu priču na srpskom jeziku, moju prvu antiratnu feminističku priču, koja je potom objavljena u mojoj prvoj zbirci “Nevdiljiva knjiga”: odlična zapažanja, živahno pisanje ali kao da je neko drugi pisao. Možda i jeste.
ANA KARENJINA U BEOGRADU
1991.
Život Ane Karenjine je skript u kome se, s vremena na vreme, nađe svaka žena, danas kao i nekad, i koji pethodi romanu. Kažu da je Tolstoj mislio na sebe pišući o Ani; prema tome, skript verovatno važi i za mnoge muškarce, ali, u svakom slučaju, za mene je Ana Karenjina stvorila Tolstoja a ne obratno, i njeno postojanje je nešto stvarno i blisko dok se priče o Tolstoju sad već kreću u sferama naučne spekulacije. Svaki čovek ostavi u nečemu savršenstvo za sobom, makar to bio jedan pojeden ručak: Ana Karenjina je humanizovala Tolstoja, pisca „Rata i mira“, veleposednika i mislioca. Evo kako se to odigralo, na primer, u Beogradu.
Kada je Vronski odlučio da ostavi Anu na duži period da bi otišao da ratuje po Srbiji, Ana je doživela nervni slom, pogoršanje svoje paranoidne depresije koja će je ubrzo dovesti do nama poznatog kraja. (Nema železničke stanice na svetu na kojoj se Ana Karenjina nije bacila pod voz, uključujući i ove najmodernije po novim kontinentima.) Ono što zaista deluje zastrašujuće sa tačke gledišta svake zaljubljene duše to je da ona druga strana u jednoj kobnoj vezi koja remeti ne samo lične već i društvene zakone, živi još jaču kob koja ne nosi ništa novo već nešto najstarije na svetu – ubijanje, i zarad toga žrtvuje sve privatne revolucionarne pomake i dobrostanje. Ana Karenjina verovatno nije ni znala gde je Srbija niti šta Srbiji preti da bi se njenom spasavanju Nešto Najbolje Na Svetu podredilo. No Tolstoj je znao, znao je o istorijskom pravoslavnom bratstvu Rusa i Srba, ali svoje znanje Ani nije preneo, što je nju koštalo života, a njega, Tolstoja, dovelo do saznanja čemu vodi getoizacija i zaštita onih koje najviše volimo, kao i ignorisanje nauka najslabijih.
Na železničkoj stanici u Beogradu svaki dan je pijačni dan. Šverc ljudima i stvarima cveta. Crevima i metlama skuplja se smrdljiva prljavština natopljena dimovima iz starinskih vozova, ali je stanica i dalje najzagađenije staro i lepo zdanje u Beogradu. Najviše liči na pljuvaonicu, a često podseća na infektivnu bolnicu. Naporan je raspon doživljaja čoveka koji treba iz svog koliko toliko urbanizovanog stana da kroči, prvo na upljuvanu razrovanu beogradsku ulicu a potom da se spusti do najniže tačke uz reku zajedno sa zagađenim dimovima, na železničku stanicu. Kao i u svim drugim gradovima u svetu, uz stanicu cveta kriminal i taj kvart postaje istovremeno folkloran i opasan: duša grada. Da je Tolstoj nekim slučajem izigrao Anu Karenjinu u Beogradu, prepuštajući je njenim neurozama i da je ona pojurila u opisanom stanju na beogradsku stanicu, možda se ne bi ni ubila. Možda bi, gledajući regrute od devetnaest godina kako samrtno euforično odlaze na front, praćeni rodbinom koja manje-više lažira patriotizam, shvatila da rat i nije neka stvar kao što ga Vronski predstavlja: za uzvišene muške porive. Već da je to ćorsokak frustriranih, inferiornih sistema i ljudi koji god bili sveti razlozi. Ta svest da ona zna više od njenog mladog ljubavnika zato što je duplo starija, i kao žena i kao muškarac, naterala bi je da se strese i da shvati da nema drugi oslonac do svoj pijedestal (s koga je vratolomno uspela da siđe), onaj isti koji će biti vrlo koristan i svima onima koji zavise od nje, njenoj deci na primer, ili deci uopšte.
Ana i Vronski živeli su zajedno niz godina pre no što su se sreli. Nekad bi se to reklo „bili su suđeni jedno drugom“, ali nisu. Bilo je izvesno dugo vreme kad nisu živeli zajedno pre no što su se sreli, a kad su se sreli nisu bili jedini koji su mogli od susreta da naprave Ljubav. Još nekolicina muškaraca i žena vrzmalo se oko njihovog zajedničkog uporišta, razvodnjavajući ga, i koncentrišući ga. Svima je bio dostupan izvor promene, ali su ga samo Ana i Vronski iskoristili. Ne iz hrabrosti već iz očaja, iz kukavičluka da im život ne nastavi tim bledunjavim, dobro poznatim tokom bolesti koji je plavio ljude kao magla grad. Neki tvrde da su svi ljubavnici očajnici i da se prepoznaju po zlu, nalaze po zajedničkom belegu bede, bez obzira na stalež ili prirodne darove. Neki drugi, opet, kazaće, da samo kad si dovoljno jak dozvoliš sebi da se oklizneš i padneš u tuđu ličnost: da se zaljubiš. Čini mi se da važi i jedno i drugo, i to istovremeno. Mada se vrlo brzo uloge podele: jedan pada, drugi se čupa iz provalije, uglavnom žene padaju sa neke fiktivne visine princeze u još fiktivniji ponor svoje biološke svakodnevice, dok se muškarci iz ponora „nežne osobe koju niko ne razume“ uzdižu do „tiranina koga niko ne želi da sluša“. Može i obratno, može i naizmenično, ali dinamika diktira sadržaj pa onda i onu nesagledivu formu zvanu ljubav. Naravno tu se pojavljuje i erotika kao gajtan produživač: od tročasovne ljubavne afere pravi doživotni ili gotovo doživotni brak sa više dece: čemu, uostalom, vredi posvetiti život ako ne ljubavi sa dobrim erotskim provodom. Možda ratu? Vronski zna za to, za kombinaciju više uzvišenih elemenata, Ana vuče samo na jednu stranu, na sukob, a Vronski to obrće u erotiku. Ona kroz sukob iskazuje nezadovoljstvo što ne ume da se ispolji. Ona je kolo struje, on se hvata za nju, kao najautentičniji doživljaj i pored vratolomne karijere ratnika koja mu pruža alternativni život. Moglo je i obratno, ali tek u drugoj polovini života kad bi Ana samoubivši svoj prethodni život počela da piše a Vronski da čuva kućni prag u vreme velikih ratova.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar