Vlada Republike Srbije
Piše: Reka (Blog o socijalnom uključivanju)
Mit o Evropi, koji otkriva postanje jednog kontinenta kao mlađe sestre velike Azije, predstavlja nam Evropu kao prelepu devojku otetu iz Azije, koju je vrhovni grčki Bog Zevs odveo na poluostrvo Krit. Da li je Evropa nova Atina ili novi Vavilon u kontekstu evropskog identiteta?
Ovo je veoma zanimljiv kontekst, jer nam ukazuje na Evropu kao na nepoznanicu u budućnosti, jer nismo sigurni šta od nje da očekujemo osećajući se kao Evropljani, i/ili kao građani koji žive na rasrkšću puteva Istoka i Zapada. Ja osećam Evropu, ali je ne vidim doveka u budućnosti, ovakvu kakva je danas. Ne želim time da sugerišem na ništa pesimistično, već nisam pripadnica mišljenja po kojima će brend Evropa, odnosno Evropska Unija kakva je danas, postojati u nedogled. Činjenica je da smo mi svedoci jendog stvarnog brenda, jedne međunarodne, ujedinjujuće organizacije, sa pretenzijama da nalikuje državi, koja ima određenu znamenitu težinu u vodama međunarodnih odnosa, u ovome vremenu; jednom projektu, na kome se radilo još od ekonomskih pretenzija pedesetih godina prošlog veka; ali isto tako kao i sve što cveta, htelo bi da cveta što više, a iz teorije su nas na fakultetu učili o cikličnom okretanju moći.
Ne mogu, a da ne napravim poređenje jednog zrelog cveta zvanog Evropa i sada uvelog cveta zvanog Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, kada je još uvek bio cvet. Samoupravljanje kad se kao novi koncept pojavio iziskivao je zapanjenje ostatka sveta kako jedan tako netrendovski način upravljanja može doneti dobre rezultate. I gle, taj cvet na raskršću puteva je ipak uspeo da ostatak sveta čuje za njega. Splet okolnosti, i guranja prljavog veša pod tepih doveo je do uvenuća jednog cveta, na zaprepašćenje onih koji su verovali u sistem. Naravno, već čujem sagovornike koji nose i mirišu cvet Evropa kako kažu da Evropa ima razrađen sistem institucija koji neće to dozvoliti, i da je to potpuno druga ideologija i principi vladavine prava. Ne poričem ništa od ta dva, osećam se kao posmatrač utakmice. Saglasja i razglasja, baš kao i Atina i Vavilon, održivost je nepoznanica.
Shvatanje u vezi sa identitetom Evropske Unije, i slaganje po trendovima uspostavljenih državnih institucija, vrednosti demokratije, principa građanstva, vladavine prava, političkog pluralizma i sloboda izbora, poštovanje ljudskih prava je bio taj koji je ubedio države članice da se udruže sa državama koje imaju slične kulturne identitete, i u koje imaju poverenja. To poverenje je vezano za prelazak sa stupnja ekonomije na stupanj političke organizacije. Time se isto objašnjava činjenica zašto je brend Evropa popularan u Sjedinjenim Američkim Državama i obrnuto, i zašto ove dve države najviše sarađuju, tako što dele slične kulturne obrasce u unutrašnjim politikama identiteta.
Prvobitno osnivanje Evropske Ekonomske Zajednice bilo je zasnovano na zajedničkim idejnim principima ekonomske prirode, koji se posle pretočio u žeđ sa većim ovlašćenjima, kao što su stvaranje političke organizacije i težnja za ukrupnjavanje moći, kao važnog aktera na svetskoj sceni. Te stoga, kao i svaka velika politička promena, novina, utiče i na stanovništvo. Tako je počela da se rađa ideja o zajedničkom identitetu, posle dva svetska rata, kultura građana je sve više usmeravana ka otvaranju prema drugim zemljama evrope, toleranciji. Postoji sociološka teorija Georga Zimela u kojoj on tvrdi da je sudbina svake kulture da se završi u tragediji, i da je uspeh svake kulture zasnovan na tragediji. Ako je to tako, to bi se moglo povezati sa cikličnim okretanjem moći u politici, pa i za kulturu, kao njen sastavni deo. Uspeh Evrope počeo je da cveta nakon završetka drugog svetskog rata, i shvatanja da su ljudski gubici i šteta načinjena megalomanski i da se ne smeju više ponoviti. Dakle, nakon razočarenja. Onda smo dobili Evropsku Uniju, koja i dalje radi na svom proširenju što bi i nas trebalo da se tiče, i koja već, a sve u saglasju sa svojim principima, dovodi sebe u veće razglasje i sve veće dileme: primiti li Tursku, ili zemlje zapadnog Balkana koje imaju među sobom neraščišćena postkonfliktna posla, gde se najbolje snašla Hrvatska, pohrleći za prihvatanjem svih uslova postavljenih od EU. Zatim pitanja identiteta: da li je Islam Evropa, i šta sa muslimanskim stanoviništvom? Proširiti obruč i pustiti sve nas u EU ili ga zatvoriti, pa tako sebe dovesti u mogućnost za ostavljanem prostora za neke druge saveze, koji mogu postati jači od vas.
Moto Evrope jeste „in varietate concordia”, što znači ujedinjenje različitosti, ali različitosti koje počivaju na antičkoj i hrišćanskoj tradiciji. Ali od kada Evropa postoji? Kroz istoriju pitanje Evrope navraćalo je više puta: kroz grčko-rimsku tekovinu, kroz novovekovne humaniste, ili da ona još ne postoji, i da tek treba da se ostvari. Drugo važno pitanje za brend Evropu jeste, a ko su oni koji je nose, ko drži pravo da sebe tako naziva? Da li su oni koji žive na njenoj teritoriji ili pak oni koji su u trenutnom saglasju sa zapadno-evropskom tradicijom?
Evropska tradicija potiče na preispitivanju, ona se opravdava činom legitimiteta. A građani su ti koji obezbeđuju njeno trajanje upravo priznanjem njenog postojanja i verom u njeno postojanje. Evropa kao brend nosi obeležje opštosti koja je ne iscrpljuje, ona može biti i ono što nije, jer je i prvobitno nastala kao „drugo” , kao jedna posebna tradicija koja ne prihvata da bude tradicija pored ostalih. Zato je to stanje univerzalnosti Evrope, i stoga rastegljivosti, koju možemo da osećamo ili ne osećamo, ako priznamo njeno postojanje, obezbedićemo joj legitimitet.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar