Vlada Republike Srbije
Siromaštvo prema metodologijama – infografik
Siromaštvo se danas najčešće sagledava kao multidimenzionalni koncept. Dimenzije koje su identifikovane kao značajne za razumevanje i konceptualizaciju pojma siromaštva su: materijalni standard (dohodak, potrošnja i imovina), zdravlje, obrazovanje, aktivnosti pojedinca (uključujući i rad), politički uticaj, socijalni kontakti i veze, životna sredina i nesigurnost (ekonomska i fizička) (Stiglitz, Sen, & Fitoussi, 2009, 14). Multidimenzionalnost se jasno ogleda i u sveobuhvatnim zvaničnim definicijama koje su prihvatile Evropska unija i Ujedinjene nacije.
Sagledavanje životnog standarda pojedinaca se uglavnom i dalje usredsređuje samo na materijalnu dimenziju i na njeno merenje, prevashodno u okviru koncepta apsolutnog i/ili relativnog siromaštva.
Apsolutno siromaštvo predstavlja nemogućnost zadovoljenja bazičnih, minimalnih potreba, dok relativno siromaštvo podrazumeva nemogućnost ostvarenja životnog standarda koji je odgovarajući u odnosu na društvo u kome pojedinac živi.
Podaci potvrđuju da je nacionalni prag apsolutnog siromaštva u zemljama sa višim standardom viši ‒ to znači da su linije siromaštva u društvenom i kulturnom smislu svakako „nacionalno specifične“ i da su u svim zemljama, sem u najsiromašnijim, iznad psihološkog minimuma čistog preživljavanja (Ravallion, 2010, 12).
Stopa siromaštva pokazuje udeo pojedinaca u društvu koji ne mogu da zadovolje osnovne potrebe i čiji su dohodak/potrošnja ispod praga (linije) siromaštva. Linija apsolutnog siromaštva se u osnovi utvrđuje na osnovu nutricionističkog minimuma i strukture potrošnje najsiromašnijih domaćinstava. Uobičajeno, linija se u određenom vremenskom trenutku fiksira i indeksira sa indeksom potrošačkih cena.
Međutim, na osnovu stope siromaštva se ne može sagledati koliko su pojedinci siromašni, tj. kolika je dubina siromaštva. Da bi se ona sagledala koristi se indikator jaz siromaštva.
Jaz (dubina) siromaštva pokazuje koliko su potrošnja/dohodak siromašnih udaljeni od linije siromaštva. Ukupan deficit (jaz) indicira kolika su sredstva potrebna da bi se, u uslovima savršene targetiranosti, svima koji su siromašni potrošnja/dohodak podigli na nivo praga siromaštva.
Oštrina siromaštva (jaz siromaštva na kvadrat) kao treći indikator uzima u obzir ne samo udaljenost od linije siromaštva već i nejednakost među siromašnima, dodeljujući veći ponder onim domaćinstvima koja su udaljenija od linije.
Apsolutno siromaštvo se najčešće meri po potrošnji (Ravallion, 1992, 7). Izvori podataka su Anketa o potrošnji domaćinstava (APD) i Anketa o životnom standardu (AŽS).
Ekstremno siromaštvo se u okviru koncepta apsolutnog siromaštva definiše u odnosu na tzv. liniju hrane, pa se ekstremno siromašnima smatraju svi pojedinci koji ne mogu da zadovolje ni osnovne potrebe za hranom. Pojam ekstremnog siromaštva se u svetu koristi i da označi siromašne koji prema kriterijumima najsiromašnijih zemalja žive sa manje od 1,25 RRR $ dnevno.
Više o načinu utvrđivanja linije hrane u Republici Srbiji videti u:
- Drugom izveštaju o implementaciji Strategije za smanjenje siromaštva u Srbiji
- Studiji o životnom standardu
Relativno siromaštvo može da se sagledava i meri na različite načine. Pojam se uglavnom vezuje za dohodovno siromaštvo. Najčešće korišćen indikator relativnog (dohodovnog) siromaštva je stopa rizika siromaštva.
Stopa rizika siromaštva predstavlja udeo lica čiji je dohodak po potrošačkoj jedinici nakon socijalnih transfera niži od 60% medijane nacionalnog dohotka po potrošačkoj jedinici. Dati procenat medijane dohotka predstavlja prag/liniju rizika siromaštva.
Dohodak po potrošačkoj jedinici dobija se deljenjem dohotka domaćinstva sa brojem potrošačkih jedinica (ekvivalentnih odraslih) koji žive u tom domaćinstvu. Za svođenje ukupnog broja članova domaćinstva na broj potrošačkih jedinica koristi se modifikovana skala ekvivalencije OECD prema kojoj se prvom odraslom dodeljuje ponder 1, ostalim odraslim članovima domaćinstva i deci starijoj od 14 godina 0,5, a mlađoj deci 0,3. To znači da se broj pojedinaca u četvoročlanom domaćinstvu (dvoje odraslih i dvoje dece mlađe od 14 godina) svodi na 2,1 ekvivalentnih odraslih (potrošačkih jedinica). Logika skala ekvivalencije polazi od činjenice da potrebe domaćinstva rastu sa svakim dodatnim članom, ali, zahvaljujući ekonomiji obima, ne rastu proporcionalno.
Svakom pojedincu se prema datoj (OECD) skali pripisuje alikvotni deo zajedničkog dohotka domaćinstva u kome živi, a zatim se taj iznos poredi sa medijanom dohotka u datoj zemlji (dohotkom na sredini niza – polovina pojedinaca ima više, a polovina manje od medijane). Pojedinci koji imaju manje od 60% medijane dohotka su u riziku siromaštva.
Najčešća zamerka indikatorima, a pogotovo indikatoru rizika siromaštva, jeste da oni zapravo ukazuju na nejednakost, a ne na siromaštvo. Takođe, u prvim godinama krize, prema stopi rizika siromaštva, izgledalo je kao da se „siromaštvo“ u pojedinim zemljama EU, pogotovo u zemljama novim članicama, smanjilo. Neki od ovih problema su i inicirali uvođenje indikatora materijalne deprivacije i stope rizika siromaštva ili socijalne isključenosti – AROPE indikatora.
Ovaj indikator je od donošenja strategije Evropa 2020 definisan kao najvažniji indikator ugroženosti[1]. AROPE indikator pokazuje udeo pojedinaca koji su u riziku siromaštva, ili su izrazito materijalno deprivirani, ili žive u domaćinstvima niskog radnog intenziteta. Indikatori rizika siromaštva i AROPE se računaju na osnovu Ankete o prihodima i uslovima života (SILC).
Materijalna deprivacija podrazumeva oskudicu u onome što se u jednom društvu smatra neophodnim za pristojan život. Materijalna deprivacija ukazuje na trajno siromaštvo i ne predstavlja rezultat trenutnih finansijskih teškoća, pa se smatra komplementarnim pristupom za sagledavanje siromaštva koji omogućava dodatni uvid u odnosu na onaj koji se dobija samo na osnovu dohotka (Boarini & Mira d’Ercole, 2006).
Prema metodologiji EU, materijalna deprivacija se procenjuje u zavisnosti od toga da li pojedinac može da plaća redovno svoje račune i otplaćuje kredite, da li može da se suoči sa nepredvidivim izdacima i da li može da priušti određena trajna potrošna dobra, kvalitetnu ishranu, odlazak na odmor i adekvatno grejanje.
Na ovaj način materijalna deprivacija je u EU definisana kao oskudica u onome što se u evropskom društvu smatra neophodnim za pristojan život, a ne u okviru pojedinih društava.
Indikatori materijalne deprivacije su stopa i intenzitet materijalne deprivacije. Stopa materijalne deprivacije predstavlja udeo stanovnika koji su materijalno deprivirani u ukupnoj populaciji. Intenzitet materijalne deprivacije pokazuje srednju vrednost broja stavki koje materijalno depriviran udeo populacije ne može da priušti. Stopa izrazite materijalne deprivacije predstavlja jednu od tri komponente Evropa 2020 indikatora rizika siromaštva ili socijalne isključenosti – AROPE.
Više o teorijskim konceptima merenja siromaštva i socijalne isključenosti videti u sledećim publikacijama:
- Merenje siromaštva – teorijski koncepti, stanje i preporuke za Republiku Srbiju
- Treći nacionalni izveštaj o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva u Republici Srbiji za period 2014-2017. godine (videti poglavlje 1.5. Finansijsko siromaštvo i uskraćenost egzistencijalnih potreba, str. 85)
- Siromaštvo u Republici Srbiji 2006-2016. godine – revidirani i novi podaci
- Materijali predstavljeni na radionici „Merenje siromaštva – pojmovi, izazovi i preporuke“, održane 17. aprila 2015. godine
- Zaključci radionice „Merenje siromaštva – pojmovi, izazovi i preporuke“, održane 17. aprila 2015. godine
- Merenje ekstremnog siromaštva u EU
—————
pdf [3 MB]