Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Vesna Bjelkić je pet godina bila na spisku nezaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, a sada ima platu

Opština Irig i lokalni Centar za socijalni rad nosioci su projekta „Unapređenje socijalne inkluzije” u okviru koga je 13 korisnika značajno popravilo kvalitet života, a 10 nezaposlenih radno angažovano.

Prva jutarnja obaveza na poslu za Vesnu Bjelkić (46), koja je pet godina bila na spisku nezaposlenih lica Nacionalne službe za zapošljavanje, jeste da kaže “Dobar dan” baki Dari Bojčić (82) i njenom nepokretnom suprugu čika Simi. Potom založi vatru u šporetu u trošnom, ali urednom domu dvoje vremešnih Irižana koji su zbog bolesti i starosti već nekoliko godina nepokretni u posteljama. Potom im Vesna, po obrazovanju poljoprivredni  tehničar, skuva doručak, pospremi po kući, pa natenane priča vesti iz varošice. I ona je stanovnica Iriga – jedinog brdovitog grada Vojvodine, smeštenog na obroncima Fruške gore – čiji Centar za socijalni rad, jedan od najmlađih u Republici (formiran 2011. godine), zajedno sa lokalnom samoupravom sprovodi projekat „Unapređenje socijalne inkluzije dece i odraslih sa invaliditetom kroz uvođenje novih socijalnih usluga u opštini Irig“.

Vesna je od juna 2016. angažovana sa još sedmoro kolega na poslovima personalne asistencije odraslim osobama sa invaliditetom. Pomoć za petoro školaraca sa smetnjama u razvoju pruža dvoje ličnih pratilaca.

– Sa 46 godina života niko nije hteo da me zaposli. Radila sam na raznim poslovima. Kada sam čula za ovaj projekat odmah sam se prijavila, kaže Vesna.

Sa supružnicima Bojčić, od kojih čika Sima ne može ni da govori, odmah je uspostavila dobar kontakt. U njegovoj sobi je televizor pa mu je to jedina živa reč koju čuje, jer suprugu na bolesničkom krevetu u drugoj sobi ne može da dozove. Kćerke su im udate u drugim mestima i sa njihovih adresa nije mogla da stigne svakodnevna nega koja je baki i deki neophodna.

Prvo što uradi kada dođe u dom baka Darinke Bojčić i njenog supruga čika Sime jeste da založi vatru i pristavi doručak

– Jako sam se navikla na njih i ništa mi nije teško. Pričam im kakvo je vreme, šta ima u selu, da li je nešto poskupelo, kaže uz osmeh Vesna i dodaje da joj puno znači to što sada ima redovno primanje. Otkriva i da joj nisu teško pali ni obuka, ni saznanje da će biti angažovana u domu teških bolesnika.

Ivana Nešković ima 25 godina i nakon stečene diplome vaspitača i upisanih specijalističkih studija uspela je samo da volontira godinu dana u predškolskoj ustanovi u Novom Sadu. Otkriva da se, za razliku od Vesne, pomalo pribojavala da li će moći da radi kao lični pratilac školaraca sa invaliditetom.

– Navikla sam da radim sa mališanima i predškolcima i stvarno sam na početku imala tremu. Međutim, sa Nemanjom sam se jako brzo sprijateljila. Iako je projekat počeo krajem školske godine, kada je on završavao šesti razred, čitavo leto smo provodili u šetnji, jer mu je zbog otežanog kretanja to najviše uskraćeno. Njegovi roditelji rade, pa je on uglavnom boravio u sobi ili svom dvorištu, pojašnjava Ivana.

Sa početkom školske godine, njene obaveze su da petnaestak minuta pre početka nastave sačeka Nemanju, kojeg tata doveze. Potom lagano hodaju do škole, pričaju o prethodnom danu, a onda idu na nastavu. Ivana mu pomaže prilikom okretanja stranica udžbenika, pisanja. Za vreme velikog odmora ode da mu kupi užinu u obližnjoj pekari, jer u školi nema menze. Kada je po rasporedu čas fizičkog, koje Nemanja ne pohađa, sede u slobodnoj učionici ili sa profesorima nekog predmeta malo vežbaju lekcije. Oboje uglas kažu da više vole kad je lepo vreme, jer tada sede na klupi u lepo uređenom  školskom dvorištu.

Ivana Nešković, lični pratilac, i đak Nemanja Divjakinja u učionici OŠ „Milica Stojadinović Srpkinja ”u Vrdniku

Koliko su je prihvatili ne samo nastavnici OŠ „Milica Stojadinović Srpkinja ”u Vrdniku, već i Nemanjini drugari, potvrđuje činjenica da je na zajedničkoj slici razreda morala da se nađe i nasmejana Ivana.

Prema rečima Silvane Laćarac, direktorke Centra za socijalni rad iz Iriga i koordinatora za usluge personalne asistencije i ličnog pratioca, pre samog početka projekta obavljene su sve predradnje kako bi se dobro pripremili.

– Morali smo najpre da kreiramo pravilnike. Onda je raspisan konkurs na koji se javilo 24 potencijalnih kandidata za rad. Sa druge strane, kako imamo dobru bazu podataka, vrlo brzo smo uradili selekciju porodica kojima će ova vrsta pomoći najviše značiti. Odabrani kandidati su prošli stručnu edukaciju koju su obezbedile partnerske organizacije: Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije i Centar za jačanje potencijala dece i mladih „Plej“, opisuje ona faze od decembra 2015. pa do juna 2016. godine, kada je bio prvi dan pružanja usluga.

Ujedno napominje da je osim postavljenih ciljeva, koji se pre svega odnose na unapređenje socijalne inkluzije, ovim projektom poboljšan i kvalitet života kako dece, tako i odraslih sa invaliditetom.

– Nimalo se ne sme zanemariti pomoć njihovim porodicama. Ujedno smo unapredili i kvalitet nas samih usvajanjem znanja o novim socijalnim uslugama, kaže direktorka Laćarac.

Primera radi, angažovanjem ličnog pratioca roditelji trinaestogodišnjeg Nemanje dobili su dodatni impuls da ga vode kod ortopeda, kako bi dobio adekvatnu obuću. Jedna od kćerki baka Dare sada ne mora da napušta svoje domaćinstvo u drugom selu da bi negovala roditelje i, kao što je sama izjavila, lakše zaspi jer zna da joj neko svakodnevno obilazi majku i oca.

Projekat je deo programa „Evropska podrška inkluzivnom društvu” koji EU finansira sa 5.4 miliona evra, a koji sprovodi Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u  36 opština širom Srbije.

EU je za projekat koji se sprovodi u Irigu izdvojila 183.000 evra, dok je Opština Irig sufinansijer sa 23.000 evra. Predviđeno je da traje do avgusta 2017, a da  potom nove socijalne usluge budu budžetski finansirane od strane lokalne samouprave.