Vlada Republike Srbije
Piše: Tanja Jakobi, izvršni direktor Centra za istraživanje javnih politika (Blog o socijalnom uključivanju)
U novembru prošle godine, Centar za istraživanje javnih politika i Forum Roma Srbije uputili su se u potragu za odgovorima na pitanje ima li novih, još neistraženih mogućnosti za zapošljavanje povratnika po osnovu Sporazuma o readmisiji romskog porekla?
Tokom sprovođenja projekta zabeležili smo šesnaest ljudskih priča povratnika i njihovih porodica koje su u Srbiju prispele posle jednogodišnje a često i višedecenijske odsutnosti iz zemlje, razgovarali smo sa predstavnicima institucija i nevladinog sektora na terenu, u Novom Sadu i Subotici, i velikim brojem predstavnika nacionalnih institucija i organizacija uključujući i mešovite privredne komore i strane investitore koji posluju u Srbiji.
Od naših 16 ispitanika 9 nije išlo u školu, ima nezavršenu osnovnu ili završenu osnovnu školu, dok je jedan ispitanik naveo da ima 10 razreda osnovne škole. Iako po školskoj spremi spadaju u kategoriju teško zapošljivih, neki od njih imaju veštine koje bi im, čini se, mogle otvoriti vrata na nekom regularnom poslu: jedan je cvećar, drugi limar, treći svira, četvrti je radio na prostim građevinskim poslovima, a još dvojica imaju dozvolu za upravljanje bagerom ili poseduju vozačku dozvolu. Šest ispitanika ima srednje stručno obrazovanje (građevinska, mašinska škola, drvoprerađivačka, saobraćajna, ugostiteljska i trgovačka škola) a jedan višu školu (administracija i bankarstvo), od kojih su njih četvorica stekli diplome u zemljama EU. Šest od 10 ispitanika (bilo sa osnovnom ili srednjom školom) je radilo u inostranstvu, bilo u okviru mera socijalnog osnaživanja ili u redovnom radnom odnosu. U Srbiji je samo jedan od svih njih uspeo da zasnuje radni odnos, još jedan radi kao muzičar, a njih deset prima socijalnu pomoć, dečji dodatak ili ga pomažu roditelji, a ostali rade na crno ili na povremenim neformalnim poslovima.
Šta nam govore ovi rezultati? Da li je ovako niska zapošljivost rezultat nasumičnog uzorka ili nam govori nešto više?
Od 2009., kada je usvojena Strategija reintegracije povratnika po osnovu Sporazuma o readmisiji do danas, kao država jednako neuspešno nagađamo o tome koliko povratnika svake godine dođe ili ode iz Srbije, nemamo nijedan solidan kvantitativni podatak o tome koliko povratnika ima na evidenciji Nacionalne službe zapošljavanja (NZS) i kojim veštinama i znanjima oni raspolažu. Na osnovu izjava povratnika i samih predstavnika NZS znamo da povratnici ne koriste postojeće afirmativne mere, ali ne znamo da li bi ih koristili pod nekim drugim uslovima ili, ako im ne odgovaraju, koje bi mere smatrali korisnim. Ako se zapitamo šta bi bilo moguće učiniti da unapredimo obrazovni proces i tako utičemo na veće šanse za zapošljavanje dece povratnika, i tu ćemo se suočiti sa nizom nepoznanica: iz kojih škola dolaze deca povratnika? Po kojim programima su tamo učila? Koliko njih uspe da se uključi u obrazovni sistem i završi osnovnu školu? U koje su srednje škole išla ova deca i ima li u Srbiji komplementarnih škola u kojima bi mogla da nastane školovanje (na primer da iz dualnog obrazovanja u Nemačkoj pohađaju relativno slično gradivo u Srbiji)? Koje strane jezike i koliko dobro govore ova deca i njihovi roditelji? Ne znamo, iako smo u već pomenutoj Strategiji poznavanje stranih jezika notirali kao jednu od njihovih prednosti prilikom zapošljavanja.
Povrh toga, prema našem saznanju nema nijedne ozbiljnije analize koja bi se bavila uspešnošću različitih modaliteta osnaživanja Roma povratnika za uključivanje na tržište rada, bilo da su u pitanju mere NZS ili treninzi koje finansiraju različiti donatori.
U ovom gotovo potpunom kvantitativnom mraku, istraživanja, uključujući i ovo naše, ipak šalju jedan, čini se, jedinstven signal. Iako su znatno više orijentisani na zapošljavanje nego na dobijanje socijalne pomoći i spremni na različite oblike podrške u zapošljavanju i posebno samozapošljavanju, Romi povratnici često ostaju nezaposleni i primorani da se okrenu sivoj ekonomiji. Iako prepoznaju obrazovanje kao najbolji način za izlazak iz kruga siromaštva i povećanje šansi za zapošljavanje, i teže da svoju decu uključe u obrazovni sistem, dešava se da njihova deca u nedostatku psihološke podrške i adekvatnog fonda dodatne nastave „ispadaju“ iz vršnjačkog voza i ne stižu do diplome koja bi (možda) vodila do posla.
Kako pronaći „link“ koji bi omogućio da potencijali Roma povratnika stvoreni tokom boravka u EU, budu efikasnije iskorišćeni u Srbiji?
Jedna od ideja koju smo testirali bila je da li bi povratnici mogli da nađu radna mesta u stranim kompanijama koje posluju na srpskom tržištu, a dolaze iz zemalja EU u kojima je najveći broj naših azilanata.
Jedan od ohrabrujućih momenata je to što strane kompanije i u Srbiji primenjuju pravilo da sastav zaposlenih bude ogledalo sredine u kojoj kompanija radi. Neke od njih nisu sklone da do ovog rezultata dođu tako što bi davale posebnu prednost u zapošljavanju marginalnih grupa, jer smatraju da svi kandidati moraju imati isti tretman. Druge kompanije pak kao deo svog društvenog angažmana vide (i) promovisanje zapošljavanja Roma ili migranata, ali i one imaju dileme u vezi sa tim kako u nedostatku informacija o povratnicima i njihovim veštinama, to i praktično sprovesti. Drugi ohrabrujući momenat je da sve više stranih kompanija prednost daje testiranju i pokazanim sposobnostima, a ne diplomama. Za Rome povratnike koji imaju problema sa nostrifikacijom diploma, ili sa prepoznavanjem zanimanja koja nisu u našoj nomenklaturi, to je važna stvar. Zahvaljujući tome, na primer, NZS u Novom Sadu povratnike, bez obzira na školsku spremu, a dobro poznaju strane jezike, rutinski šalje u kol centre kojih je sve više u Srbiji. Neki strani poslodavci vrednuju poznavanje stranog jezika, ne zato što bi radniku ono bilo neophodno pri obavljanju posla, već zbog toga što signalizira da ovakav zaposleni ima važnu osobinu – otvorenost za sticanje novih znanja. To je bar bio utisak jednog od naših intervjuisanih, koji je našao radno mesto u američkoj kompaniji stacioniranoj u Novom Sadu.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar