Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

„Stvarno je mnogo dobar osećaj kada pogledate punu sobu ljudi koji daju sve od sebe da otpevaju tu pesmu kako treba.” Ovako Boško, korisnik Svratišta za decu u Beogradu, srednjoškolac, muzički umetnik i član hora „Raspevano Svratište“, počinje svoju priču o horu koji od 2016. godine menja muzičku ponudu naše prestonice, ali i način na koji mislimo o zajedništvu.

Ono što je 2013. godine počelo kao lična volonterska aktivnost u Svratištu za decu, kada je sa gitarom i par kompozicija Maja Ćurčić, suosnivačica Udruženja „Art aparat“, došla u Svratište sa ciljem da ponudi druženje i muzički rad sa decom i mladima, korisnicima usluga Udruženja građana „Centra za integraciju mladih“ u Beogradu, danas je preraslo u regionalnu muzičku edukativnu platformu „Svi uglas!”, koja prevazilazi ograničenja i granice jezika, roda, nacionalnosti, veroispovesti i starosne dobi.

Maja, kompozitorka i umetnička pedagoškinja, zajedno sa Sanjom Iguman, osnovala je organizaciju koja koristi muziku kao osnovu edukativnog rada sa najosetljivim grupama u društvu. Prema njenim rečima, muzika je samo jedan alat za istinski rad na razvoju životnih veština i novih obogaćujućih iskustava učesnika/ca hora. Računanje vremena, osnove gramatike srpskog jezika kroz komponovanje pesme „Ala i sedam padeža”, samo su neke od tema koje se u procesu obrađuju. Prema rečima Dace Jović, članice hora, aktivistkinje i psihološkinje, probe su najvažniji deo procesa, jer ih obeležava atmosfera solidarnosti, razmene i suštinskog prihvatanja, kao i jedna sveopšta radost. Sve ovo, kako ona navodi, ovaj hor čini jednim nezamenljivim iskustvom. Kao jedan od razloga za svoje priključivanje navodi istinsku inkluzivnost, koja se u ovom horu vidi na samom početku, budući da audicija ne postoji.

Udruženje „Art Aparat“ danas organizuje i uređuje horski angažman i muzičku produkciju sa zajednicama starijih građana, mladih sa problemima u ponašanju, romskom decom, korisnicima usluga Svratišta za decu u Beogradu, kao i ženama iz ruralnih područja. Tokom trajanja vanrednog stanja u Srbiji, izazvanog krizom nastalom usled pandemije izazvane korona virusom, „Art Aparat“ je organizovao akciju „Zapevaj onlajn”. Snimajući obradu pesme „Zamisli život u ritmu muzike za ples” zagrebačke grupe „Film“, oko pedeset učesnika/ca istraživalo je muzički stvaralački čin iz sigurnosti sopstvenih domova.

Rad sa romskom decom od 7 do 17 godina, korisnicima usluga dva Svratišta za decu u Beogradu, za Maju predstavlja početak muzičke pedagogije u cilju socijalnog uključivanja osetljivih grupa. Tokom godina razvoja procesa i repertoara, ističe da je za nju najveća lekcija osmišljavanje i uređivanje interakcija – unutar samog hora na probama, zatim hora sa drugim horovima i hora sa širim društvenim kontekstom. Slušajući Maju kako govori o ovom iskustvu i radu, sagovornik stiče sliku o značaju promišljanja ideje kako hor živi sa svojom okolinom radije nego da svojim radom kreira novi, paralelni kontekst bez veza sa sredinom u kojoj postoji. Opisujući uključivanje opšte populacije u hor tokom 2019. godine, Maja ističe da kreiranje novih prostora, fizičkih i procesnih, za susrete različitih zajednica predstavlja značajnu priliku koju bi trebalo još više isticati u svom razvojnom radu. „Mene je, na primer, iznenadilo šta odraslim ljudima znači kada im se pruži mogućnost da pevaju u horu. Njima je to izgleda probudilo neka osećanja kao kada smo bili mali, pa te nisu primili u hor, a sada su te primili”, objašnjava Maja dragocenost kreiranja mogućnosti interakcija među ljudima koji se u ovom društvu retko sreću i pri tim retkim susretima ne ostvaruju nikakav kontakt. Daca Jović u poimanju ovog svog iskustva ide i korak dalje i govori kako su probe i nastupi prilike za zasnivanje dijaloga koji nije baziran na sažaljenju, već na tome da ste istinski spoznali osobu preko puta sebe.

Maja i Daca nam o ovome govore na ivici jednog važnog i svečanog trenutka za hor. Tokom godina rada, Maja je primetila da deca iz obližnjeg parka posmatraju Svratište za decu kao mesto sa kojim u najboljem slučaju nemaju nikakav, a u najgorem slučaju imaju vrlo negativan odnos. Međutim, nakon godina prakse i postojanja u zajednici i nakon uključivanja populacije van korisnika/ca Svratišta za decu, deca koja su samo posmatrala taj daleki prizor nekog drugog života svojih vršnjaka, na jednoj od prošlih proba došla su u prostor Svratišta za decu. Sagovornica, sasvim očekivano, i sama oseća uzbuđenje i obećanje tog dugo iščekivanog trenutka. Deca iz Svratišta za decu su se gostima pridružila i sama vođena znatiželjom prema ovim dobro poznatim strancima. Uz gotovo tremu u glasu, Maja opisuje kako su deca zatim zajedno zapevala. Odjednom, kao da su iza njih mnoge zajedničke probe. Osobenost rada ove umetnice i edukatorke i njenih saradnika/ca je u odluci da se jedna od narednih proba održi u obližnjem parku kako bi deca i nepoverljivi roditelji mogli da se pridruže probi. Vigotski je govorio da se dete tretira uvek za glavu više nego koliko ima godina jer se tu kriju razvoj i rast. Slušajući iskustvo rada u Raspevanom Svratištu, možemo da naslutimo kako može da izgleda razvojni proces koji i zajednicu i sam proces tretira kao dete koje zahteva negu, veru ali i pogled unapred ka mestu susreta koji se tek naslućuje.

Kako je pre osnivanja organizacije radila u školi, u opisu svoje metodologije rada sa decom, Maja ističe razlike koje nisu prepreke već različitosti kojih je važno biti svestan. Daca Jović ovakav metodološki pristup opisuje kao snažnu platformu principa i vrednosti koja članove/ice hora ne svodi na nekolicinu svojih karakteristika već na to da ih ljudi iz šire zajednice vide kao osobe.

Većina dece članova Raspevano svratište hora ne ide u školu i nema pristup osnovnim uslovima za život kao što su svi obroci u danu, stalna adresa stanovanja, a mnoga deca su primorana i da rade. Razumevanje uslova života i nejednakih prilika sa kojima se ova deca i mladi susreću svakodnevno, prema Majinom mišljenju, prvi je korak u kreativnom procesu bilo koje vrste. Uz osmeh je posvedočila kako su u prvim angažovanjima, deca izabrala pesmu YU grupe „Crni leptir”. Iako u repertoaru favorizuje rok muziku, ovaj izbor je iznenadio i tako je počela da razume da većinska populacija zna sasvim malo o potrebama i kulturi osetljivih grupa. „Sve vreme mislim da zato što ja imam dobar kontakt sa decom, mislim da razumem, a zapravo ne razumem i ta svest mi je bila ključna u razvoju ovih edukativnih i kreativnih procesa”, ističe Maja u pojašnjavanju osobenosti razvojnih procesa koji se oslanjaju na rešenja koja se kreiraju sa zajednicom, a ne za nju i koji su u svojoj ideji anti-intervencionistički.

Međutim, ono što posebno ističe kao uspeh je okrenutost ka romskim kompozicijama u poslednjim fazama razvoja kreativnog procesa. Kao najveći ponos ističe da se dugogodišnji članovi okreću sopstvenom muzičkom izrazu – dva člana hora, od kojih je naš sagovornik Boško jedan, počela su da komponuju sopstvenu hip hop muziku.

Od nekolicine dece 2013. godine do preko 80 članova/ica hora na novogodišnjem koncertu 2020. godine pred više od 400 ljudi, na sceni „Raša Plaović” u Narodnom pozorištu, hor Raspevano svratište se konstantno razvija sa svojim učesnicima. Prošla godina je dovela do uključivanja članova/ica koji nisu deo Svratišta za decu i užeg kruga saradnika/ca, i tu promenu Maja navodi kao ključnu. Za ubuduće navodi da će upravo na toj metodi počivati kreativni proces rada u svim horovima platforme „Svi Uglas!”. U Raspevanom Svratištu, Maja je sa saradnicima u svom istraživačkom radu posvećenom repertoaru, saznala da je repertoar romske dečije muzike slabo dokumentovan. Takođe, deca učesnici hora govore različitim romskim dijalektima tako da je komunikacija u samom horu u tom smislu izazov, ali i prilika za učenje za sebe. U sledećoj fazi, planirane su radne sesije učesnika/ca hora koje za cilj imaju unapređenje interakcija koje će iznedriti nova umetnička dela. Jedna od planiranih aktivnosti je rad dece sa većinskom populacijom učesnicima hora na prevođenju romskih reči u zajedničkim kompozicijama.

U Majinoj priči hor prepoznajemo kao prostor, a ne mesto ili aktivnost. Prostor u kojem možemo sresti ljude koje inače ne srećemo ili ne umemo da vidimo i prostor u kojem tako možda možemo drugačije videti i sebe same. Pridruživanjem ovom horu, postajete učesnik ne samo kreativnog muzičkog procesa, već zasnivate veze u kojima ćete toliko toga novog upoznati i steći. Novu kompoziciju. Novog sagovornika/cu. Nov pogled i novu dimenziju zajedništva. Tada možda i prepoznamo istinitost afričke poslovice koja glasi: „Ako želiš da budeš brži, kreći se sam. Ukoliko želiš da stigneš daleko, kreni zajedno sa nekim.” Iako suština ove ideje nikada nije bila upitna, svakodnevni rad organizacije kao što je „Art Aparat” i ljudi kao što je Maja Ćurčić, zajedno sa članovima/cama hora oživljavaju ovu ideju ovde i sada.