Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Dražen Zacero (Blog o socijalnom uključivanju)

Kako je i zašto nastao upitnik?

Na molbu Prijatelja dece Srbije sastavio sam kratak upitnik uz pomoć pedagoškinje Tatjane Matijaš, kako bismo ispitali mogućnosti učeničkih parlamenata u oblasti socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva. Moji motivi su bili radoznalost i želja da vidim kako deca razmišljaju na ove složene teme.

Upitnik sam koncipirao intuitivno, na način da 90% pitanja bude otvorenog tipa, kako bih dobio što autentičnije misli dece. Pošto mi je bio prvenac, nisam bio siguran u akademsku i/ili istraživačku vrednost upitnika pa sam se prokonsultovao sa prijateljima sociolozima i istraživačima u komercijalnom sektoru koji su rekli da je upitnik vrlo dobar i interesantan jer je koncipran kao da neko zaista razgovara sa decom.

Uzorak od 38 učenika/ca nije veliki, ali je geografski i po socijalnoj slici veoma raznovrstan i reprezentativan. Negde oko 30% ispitanika/ca je sa nekom karakteristikom po kojoj bih ih svrstao u osobe sa smanjenim mogućnostima za uspeh u životu u odnosu na nekoga ko dolazi iz razvijene gradske sredine i porodice prosečnog i zadovoljavajućeg životnog standarda – neki su sa intelektualnim smetnjama, problemima sa ponašanjem, problemima sa koncentracijom, nemogućnošću korišćenja čula vida, iz najsiromašnijih opština juga i jugoistoka Srbije, romske nacionalnosti, sindromskim zdrvastvenim problemima i sl.

Šta sam zaključio iz odgovora dece?

– Ukoliko se skupi desetoro dece uzrasta od 14 do 18 godina, nema toga što će neki stručnjak/inja predložiti, a da neće biti na njihovoj listi predloga za socijalno uključivanje dece sa smanjenim mogućnostima. Zaključak je izveden iz činjenice da je 10 upitnika u svojim odgovorima sadržalo sve poznate strategije socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva, jezikom dece.

– Deca veoma prepoznaju značaj psihosocijalne podrške.

– Deca prepoznaju značaj očuvanja ljudskog dostojanstva prilikom pružanja pomoći i podrške kroz akcije solidarnosti koje najčešće predlažu. Naglašavaju da takve akcije treba da se izvedu tako da se vršnjak/inja ne oseti loše ili da se ne uvredi. Ovo nije slučaj u 100% uzorka, ali ako se skupi 10 ispitanika/ca, dobije se da će bar 3 upozoriti na ovaj momenat da treba da se pazi da se korisnik akcije solidarnosti ne oseti izloženo, isključeno, povređeno, uvređeno i sl.

– Deca prepoznaju uticaj vršnjačke grupe na to da se osoba oseti prihvaćeno. U 90% slučajeva, deca kao način na koji oni mogu da pomognu ističu da mogu da se druže sa detetom koje prepoznaju da ima neki problem/izazov u životu, finansijski ili da nema roditelje, da je u invalidskim kolicima i sl. Dodatni kvalitet čini to što ističu da ta deca ne treba ni po čemu da se izdvajaju ili osete drugačijim.

– Eufemizme koje koriste da bi opisali vršnjake koje percipiraju kao siromašne su:

• loša finansijska situacija
• nema sredstava
• nema dovoljno sredstava
• nestabilnog finansijskog stanja

– Na pitanje da li siromaštvo utiče na uspeh u školi nešto preko 50% odgovara sa ne. To je možda indikator da se proširio broj siromašne dece i da su odgovarajući na ovo pitanje imali zapravo sebe u vidu jer su odstupili od uobičajenog zaokruživanja DA kao kod ostalih pitanja.

Da ne bih sve samo prepričavao i sažimao, evo nekih od njihovih stavova vezanih za vršnjake koji su socijalno isključeni ili sa smanjenim mogućnostima, izraženih kao odgovor na pitanje kako se u vršnjačkoj grupi pominju ta deca i u kom kontekstu. „Podebljaću“ neke divne rečenice koje na najbolji način odslikavaju socijalno uključivanje:

• O njima se govori kao o deci koja imaju određena ograničenja, prvenstveno se govore ružne stvari o njima, a voleo bih da se i njima kao i svima pruži šansa za sve
• Nazivali bi ih pederima, invalidima…. volela bi da se govori s obzirom i kulturom.
• Nažalost se o njima manje govori, ne pominje se njihova patnja i uvek ih nazivaju invalidima. Ali ja bih pre rekao da su oni hrabri, jer posle svega što im se dogodilo, imaju želju da budu kao i ostali.
• Trudim se da budem što toleratniji, tako da osobe koje su u teškoj situaciji…volela bih da drugi budu tolerantniji tj. da ne ismevaju tuđe probleme.
• Nazivamo ih invalidima, retardima. O njima treba da se govori kao o svim ostalim ljudima. S poštovanjem i na način na koji ni na jedan način nećemo preterano isticati njihove nedostatke.
• Deca ih uglavnom ismevaju i nazivaju pogrdnim imenima, a ja bih volela da se o njima govori kao o bilo kom drugom detetu.
• Često im se podsmevaju i ne žele da ulaze ni u kakve kontakte s njima. Volela bih da se govori i ponaša kao sa svakim detetom.
• Opisujem ih kao drugarice i drugare i voleo bih da se baš tako o njima govori
• Ne nazivam ih nikakvim pogrdnim imenima i volela bih da se o njima tako ne govori

(…)

Tekst “Deca o socijalnom uključivanju” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.