Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Ijeoma Madueke doteruje sašivenu odeću u Progetto Quid-u. ©Chris Welsch

Ana Fiskale je pokrenula Progetto Quid želeći da stvara modu, zapošljava osobe koje pripadaju osetljivim grupama stanovništva i u isto vreme koristi odbačeni tekstil.

Na ovakvu ideju Ana Fiskale je došla pre šest godina, tako što je svoju definiciju uspeha okrenula naglavačke.

U to vreme se suočavala sa teškom unutrašnjom kontradikcijom. S jedne strane je imala sliku o sebi – koja je bila zasnovana na sjajnim akademskim postignućima i intelektu – kao o snažnoj nezavisnoj ženi koja želi da ima međunarodnu karijeru. S druge strane se u sebi osećala slabo, neodlučno i nespremno da napravi bilo kakav korak bez tuđeg odobrenja. Nasilna veza u kojoj se nalazila terala je da preispituje svaki svoj korak.

Prekretnica za Fiskale, kako kaže, bila je preispitivanje značenja reči „krhkost“, kada se koristi da opiše nju ili druge ljude. Zapitala se, šta bi bilo kada bi svoju krhkost posmatrala kao polaznu tačku, a ne kao ograničenje? Za nju i za druge ljude koji su bili zlostavljani, nisu imali sreće ili su bili naterani na loše izbore?

Tako se rodio Progetto Quid.

Ovu priču Fiskale priča sve češće od kako raste uspeh njene kompanije – imala je čak i priliku da u 2017. godini održi TED prezentaciju pod nazivom „Faktor krhkosti“.

Stvaranje „dodatne vrednosti“

Fiskale se vratila u svoj rodni grad Veronu na severu Italije i počela da radi na ostvarivanju svoje ideje pokretanja kompanije specijalizovane za druge šanse i pretvaranje slabosti u snagu, kako za nju tako i za druge. Rekla je da je oduvek volela da ukrašava svoju odeću i da je uvek bila fascinirana modom, a usput je saznala da italijanske modne kuće i proizvođači tkanina bacaju velike količine materijala koji ostanu kao višak posle odabira onih koji će se koristiti te sezone. Ovo ju je navelo da razmišlja o tome da li je moguće sačuvati ovaj odbačeni materijal i iskoristiti ga kako bi se obezbedilo zaposlenje za osobe kojima je potrebna pomoć da stanu na noge.

„Kompanija se zove Quid jer je to latinska reč koja znači da nešto ima dodatnu vrednost. Mi mislimo da naš projekat ima dodatnu vrednost jer zapošljava ugrožene slojeve stanovništva dajući drugu šansu odbačenim materijalima. Naš simbol je štipaljka za odeću jer objedinjujemo društvene, ekološke i tržišne vrednosti.“

Osnivačica Progetto Quid-a, Ana Fiskale ©Chris Welsch

Progetto Quid proizvodi žensku odeću u ograničenim serijama do 300 komada – serije su ograničene jer svaki komad može da se proizvodi samo dok ima materijala. Quid ima pet butika u severnom delu Italije, uključujući jedan u Veneciji, a odeća se prodaje i preko interneta i u preko 100 prodavnica koje prodaju različite brendove. Kompanija takođe proizvodi tašne, cegere, narukvice i trake za kosu, u najvećoj meri od tkanina koje bi u suprotnom bile bačene. Jedna je od ranijih pobednica/ka godišnjeg Turnira socijalnih inovacija EIB instituta, koji prepoznaje i podržava evropske socijalne preduzetnike, a čiji je glavni cilj ostvarivanje društvenog, etičkog ili ekološkog uticaja.

Radno jutro u prostorijama Progetto Quid fabrike, zujanje velikog broja šivaćih mašina ispunjava vazduh prostorija za proizvodnju. Fiskale kaže da se Progetto Quid nedavno, u avgustu 2018. godine, preselio u novu zgradu, a već prostor postaje tesan za osoblje, šivaće mašine i magacin za tkanine, bez obzira na to što je veći broj zaposlenih koji se bave administracijom, dizajnom i pravljenjem prototipa već smešteno u drugu zgradu koja se nalazi u blizini.

Pokretanje pozitivnih promena u svom okruženju

Kompanija koja je u 2013. godini brojala tri zaposlena, do danas je porasla i zapošljava 120 ljudi. Kompanija proizvede oko 100 hiljada komada odeće i godišnje zaradi 2,8 miliona evra.

U glavnoj prostoriji fabrike, Ijeoma Madueke makazama skida labave končiće sa šarenih bluza koje su upravo sašivene. Kaže da je Progetto Quid bio blagoslov za nju i za mnoge druge.

„Lepo je mesto – pomaže ljudima iz ugroženih slojeva“, kaže ona. „Ova kompanija je pomogla mnogim ljudima, uključujući i mene.“

Fiskale kaže da oko 60 posto zaposlenih u kompaniji potiče iz neke ranjive grupe. Kompanija ima dve radionice u zatvoru u Veroni i neke od zatvorenica koje imaju iskustvo rada u ovim radionicama, a koje su nedavno puštene na slobodu, počele su da rade u kompaniji. Jedna žena je iz zatvora došla da radi u fabriku i postala supervizor kontrole kvaliteta i pakovanja, rekla je Fiskale.

Neke od žena koje su zaposlene su žrtve trgovine ljudima. Neke su lečene zavisnice od droge ili alkohola. A neke su starije žene koje su izgubile posao u italijanskoj modnoj industriji i koje su sa sobom donele neprocenljivo iskustvo koje im omogućava da obučavaju ostale zaposlene.

Na nivou na kome se nalazi skladište, jedan sprat ispod fabrike, Marko Penaci radi na svom inventaru tkanina. Nekoliko kilometara najrazličitijih tekstila – od najfinije italijanske vune do neverovatno šarenog poliestera za kupaće kostime – zavijeno u kolutove čeka na policama, koje se prostiru od poda do plafona, trenutak kada će dizajneri tražiti da se pošalju na njihov sprat. Penaci, koji je mnogo više od glavnog magacionera, putuje po celoj Italiji u potrazi za donacijama u vidu materijala.

Za Penacija, koji je po zanimanju medicinski brat i koji je radio na društvenim projektima u Sjedinjenim Američkim Državama pre nego što se pridružio kompaniji, raznolikost osoblja je ono što ovu kompaniju čini privlačnom.

Prodavačica Karmen Fusko, levo, i Sara Zechinatto u Progetto Quid prodavnici u centru Verone ©Chris Welsch

„Ono što je super je činjenica da smo ovde svi kolege, bez obzira na to odakle dolaziš“, kaže on. „Ovde, ti nisi tvoje poreklo.“

Pre nego što se vratio svom poslu, dodao je da u kompaniji takođe postoji osećaj zajedničkog cilja.

„U početku sam radio kao volonter, ali smo sada pravi modni brend i moramo da se takmičimo sa drugim modnim brendovima. Uvek ima još nešto što bi moglo da se uradi“, kaže Penaci.

Kasnije tog istog dana, u elegantnom Progetto Quid butiku u staroj Veroni, prodavačica Karmen Fusko je slagala odeću kako bi je izložila. Pitali su je šta misli da li ljudi više kupuju odeću zbog priče koja se nalazi iza brenda ili zbog same odeće.

„Rekla bih i jedno i drugo“, odgovorila je. „I ja sam bila kupac pre nego sto sam počela da radim ovde; uvek sam se osećala dobro kad kupim odeću ovde zato što doprinosim društvu. Ali je moralo da bude nešto što mi se sviđa.“

Autor teksta i fotografija: Kris Velš (Chris Welsch)

Tekst „Druga šansa za ljude i tkanine” izvorno je objavljen ovde: Second chances, for people and fabric. Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije prenosi ovaj prilog uz ljubaznu dozvolu EIB Instituta.

***

Još od 2012. godine, socijalni preduzetnici iz različitih delova Evrope svake godine se takmiče na Turniru socijalnih inovacija, usmeravajući svoje napore i kreativne umove u pravcu osmišljavanja jedinstvenih rešenja za svakodnevne probleme koji se često previđaju. Učesnici Turnira su do sada pomagali marginalizovanim grupama, stvarali načine da se uštedi energija, gradili zajednice koje osnažuju svoje članove i članice.

Institut Evropske investicione banke (European Investment Bank Institute) nedavno je počeo da objavljuje priloge u kojima preduzetnici obrazlažu svoju motivaciju za pojedine projekte, opisuju svoje nade i težnje i govore o naporima koje su uložili kako bi prevazišli prepreke koje postoje u oblasti socijalnog preduzetništva.

Kroz svoje poduhvate, akteri ovih priča pronašli su način da ostvare pozitivnu promenu u svetu. Pridružite im se i pronađite svoju inspiraciju.