Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Nadežda Satarić (Blog o socijalnom uključivanju)

Imala sam priliku da samo u prethodna dva meseca ove godine posetim starije ljude u selima 10-ak opština juga i zapada Srbije. Najneposrednije sam razgovarala sa više od 200 starijih žitelja sela, a i posetila neke u njihovim kućama.

Uradila sam to zahvaljujući Međunarodnom klubu žena koji im je posredstvom Amity-a darivao pakete namirnica, hrane i higijene, koje su im najpotrebnije.

To što sam svojim očima videla, ušima čula i doživela, teško se može rečima prepričati. Čak i za mene, koja sam rođena na selu, često u njega odlazim, i mislim da poznajem tamošnje specifičnosti života, ova iskustva su drastično drugačija i uznemiravajuća. Videla sam jednu drugu sliku Srbije, od one koju svakodnevno gledamo u Beogradu i još nekoliko naših velikih gradova.

U svim posećenim selima mahom žive staračka domaćinstva, u nekima ih ima po 10-ak, pa do onih sela sa do par stotina žitelja. Prosečna starost meštana u tim selima je znatno viša od one na opštinskom nivou, gde je inače prosečna starost viša od one na republičkom nivou. Na nivou Srbije, prosečna starost stanovništva iznosi 42,2 godine, a u Crnoj Travi ona iznosi 53,7 godina; u Gadžinom Hanu 52,5; u Svrljigu 50,6; u Rekovcu 49,7; u Babušnici 49,5; u Ražnju 48,5…

Loša je infrastruktura, počev od zapuštenih puteva, prodavnica koje rade jednom ili dva puta nedeljno po dva-tri sata ili ih uopšte nema, pošta koje su, takođe, zatvorene, kao i zdravstvene stanice, ambulante, škole, domovi kulture… Zapuštena su i neobrađena imanja, pa se njihovi žitelji sve češće plaše i strahuju od divljih životinja.

Kuće u kojima stariji žive uglavnom su davno građene, ruinirane, neke čak oblepljene blatom, u nekima zemljani podovi, dotrajala stolarija, čak ponegde i bez vode u kući, a često bez WC-a. Negde nemaju ljudi ni TV ni radio aparata, kao ni telefon, a o drugim tehničkim uređajima da i ne govorimo. Nađe se, tu i tamo, poneka stara, izraubovana veš mašina koja više ne funkcioniše ili frižider koji ne radi i služi da se ponešto skloni u njega kao u ostavu.

Iako često okruženi šumom, tim starijim ljudima nema ko da pomogne da pripreme ogrev za zimu, pa oni svojom preostalom snagom vuku ogranke, jer kako kažu „đeca su davno otišla u potrazi za boljim životom, a danas, mnoga su ostala bez posla i možda i ona jedva sastavljaju kraj s krajem, brinući o svojoj đeci i svakodnevici“, pa im retko i dolaze.

Stariji ljudi koji su ostali u selima, danas uglavnom žive u siromaštvu. Mnogima je poljoprivredna penzija od 10-ak hiljada glavni izvor redovnih primanja, a kod onih koji primaju porodičnu, ona je i znatno manja. Retki su oni koji imaju radničke penzije, a poneki ih nemaju uopšte. Mnogi od žitelja žive u strahu da ne budu na teretu svojoj deci i potomcima koji su negde drugde, usamljeni su, i pate od ne malog broja hroničnih bolesti od kojih se često i ne leče jer lekari ne dolaze u sela.

U novopazarskom selu sam upoznala staricu koja živi u potpunom siromaštvu, a svojevremeno je bila druga žena, dovedena kod bračnog para da im rađa decu. Oni je nisu imali, pa su doveli 15 godina mlađu „siroticu“ iz drugog sela, da im decu rađa i radi u kući i nadnici. Izrodila im je šestoro dece, četiri kćerke koje do samog kraja našeg razgovora nije ni pominjala, jer se „one ne računaju – rađaju se za tuđu kuću“ i dva sina, koji danas žive negde u inostranstvu. Sinovi danas i ne brinu o njoj, jer je i ne doživljavaju kao majku, već je za njih to ona žena koja je odavno umrla, kao i njihov otac. Otada oni retko i dolaze. Ipak, „sinovi“ i nju obiđu za Ramazan i tada je nešto darivaju, takav je običaj kod njih…

U selu Marina Kutina (Gadžin Han) starije ljude najviše brine kako da sačuvaju ono malo letine, što uspeju da proizvedu, od divljih svinja koje im skoro sve pojedu i unište. Upitavši ih da li su se žalili vlastima u opštini, odgovorili su da jesu, kao i da su im zvaničnici rekli „ogradite imanja, pa će vam u tom slučaju biti nadoknađena šteta“. Kao da stariji ljudi imaju pare i snagu da ograđuju seoska imanja…

Crnotravci muku muče kako da iz udaljenih sela (ponekih i 30-ak km) u planinama, kozjim stazama stignu do lekara u Crnu Travu, do bolnice koja je ranije bila u Vlasotincu udaljenom još 35 km, a danas u Leskovcu do koga treba putovati isto toliko. Razdaljine između pojedinih kuća u selima su tolike da ih njihovi žitelji ne mogu lako prepešačiti, posebno ne zimi, a ni dozivanje s brda na brdo ne pomaže, jer se ne mogu čuti. Da su im „komšije“ žive, znaju po tome što vide da iz njihovog odžaka još puši dim.

(…)

Tekst “Dve Srbije – Aktivno starenje, pristup pravima i siromaštvo starijih u selu i u gradu” Nadežde Satarić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.