Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Izvode duhovne, etno, pop i rok pesme (Foto: Aleksandar Stojković)

Hor „Zvuci u Jabuci” čine 20 stanara Doma „Srce” – osobe sa intelektualnim poteškoćama, i 20 meštana sela Jabuka. Za pet godina i sedam meseci pod vođstvom vaspitača Olgice Ilić Mitevski i Ivana Karaklića ostvarili su više desetina nastupa. Ove godine očekuje ih prvo međunarodno iskustvo: u novembru nastupaju u Nemačkoj.

Dugotrajan i srdačan aplauz, poput onog kakvim je publika nagradila etno grupu „Vrelo” i gosta iz BiH Damira Imamovića, izvođača sevdalinki, nije iznenadio članove jedinstvenog inkluzivnog hora „Srce u Jabuci“ kada su nastupili u Pančevu na 14. Festivalu svetske muzike „Etno kom“. U ovom gradu redovni su izvođači na različitim kulturnim manifestacijama, baš kao i u selu Jabuci, u kome su pre pet godina i sedam meseci – kako precizno i ne bez ponosa kažu Ivan Karaklić, vaspitač-sociolog, i koleginica Olgica Ilić Mitevski, vaspitač-defektolog – počeli da realizuju do tada teško zamislivu ideju.

Okupili su stanare Doma, osobe sa intelektualnim poteškoćama, i članove lokalnog udruženja Makedonaca „Ilinden” i počeli da… pevaju.

Pod dirigentskom palicom vaspitača Olgice Ilić Mitevski (Foto: Aleksandar Stojković)

– Znamo da je muzika univerzalni jezik, a bio nam je potreban i neki sadržaj kojim bismo upotpunili dane slavlja, poput onoga kada obeležavamo slavu Doma, dan mesne zajednice, datume iz makedonske kulture, jer je većinsko stanovništvo naseljeno iz ove zemlje nakon Drugog svetskog rata. Takođe, i u nekim tužnim trenucima: na primer, kada neko od stanara premine, a lokalni sveštenik ne može da dođe da održi opelo. Sve to nas je podstaklo da probamo sami da pevamo, pre svega ono što nas veseli, ali i duhovne pesme, priseća se početaka gospođa Olgica.

Na poziciji horovođe našla se slučajno. Kako je bilo predviđeno jednim projektom, godinu i po dana su radili sa profesionalnim dirigentom, a po završetku projekta ostali su bez sredstva da plaćaju profesionalca.

– Kolega Ivan me je ubedio da ja to mogu. Bilo je malo razmišljanja jer sam dugi niz godina bila aktivna članica Akademskog hora „Jovan Bandur” iz Pančeva, ali nisam profesionalni dirigent. Međutim, nekako je sve došlo na svoje. Stanari me znaju kao vaspitača, pa smo samo produžili „druženje“ na probama, pojašnjava ona.

Audicija nije neophodna, potrebna je samo ljubav prema muzici i druženju

Svi u horu su pevači-amateri. Najveći broj članova koji su stanovnici sela Jabuke jesu penzioneri. Stanari Doma su osobe sa višestrukim hendikepom; niko od njih ne poznaje note; mnogi boluju od hroničnih bolesti; pojedini među njima ne mogu jasno da izgovaraju sve glasove; drugi ne znaju kada je sreda, pa svakog dana kada na hodniku sretnu Olgicu ili Ivana pitaju da li je „danas proba hora”. Ipak, onog trenutka kada se začuju prvi ritmovi perkusija i Olgica rukom označi početak, kao da neka notna magija savlada sve članove hora.

Nema osobe koja bi mogla da ostane ravnodušna na njihovo izvođenje pesme „Rum, dum, dum“, evergrin naslova “Dok palme njišu grane”, izuzetno teške Druge Mokranjčeve rukoveti, duhovnih kompozicija poput „Tebe pojem”.

Kako otkriva vaspitač Ivan, svaka pesma najpre se savlada gledanjem spota na video bimu u sali. Potom Olgica sama otpeva, a sa Ivanom članovi hora uče tekst.

Profesionalci bi možda zamerili na harmoniji, uočili da se ponekad pogreši tonalitet, da članovi hora na bini nisu raspoređeni prema visini glasa.

– Stoje tako da su oni sami srećni sa drugom pored sebe. Svakom nastupu prilazimo na isti način, bilo da pevamo ovde u sali Doma ili pred pravom publikom. I oni osete da pevamo iz srca, da glasovi i tonovi nisu proizvod samo naših glasova, već pre svega emocija.

Volim da pevam jer muzika dolazi pravo iz srca, reči su jednog stanara Doma i člana hora

Događalo se da ni najbliži srodnici stanara Doma ne znaju za skriveni talenat. Posle koncerta često zaplaču jer nisu znali koliko njihovom najbližem rođaku znači to što peva.

Stanarke Jolanda Madalović i Violeta Tanasković, primera radi, teško mogu da nauče i neki jednostavniji tekst napamet, ali duetski izvode pesmu „Gusta mi magla padnala” kao vrhunski profesionalci. Krupnog Sašu, koji retko komunicira sa drugim stanarima i vaspitačima, Olgica je viđala kako kroz prozor prati probe i čula ga da pevuši. Uočila je da je jako muzikalan i tek posle nekoliko meseci on se ohrabrio da bude deo pevačkog društva. Tibor Mišković jednostavno kaže da voli da dolazi na probe i peva „jer pesma dolazi pravo iz njegovog srca”. Minđuša u uhu Dragana Draginića, mlađeg člana ansambla, otkriva da on gaji afinitet prema malo „jačem“ zvuku. Ne propušta nijednu probu, vešto udara ritam i, kad god može, otpeva pesmu Bajage i instrukotra, Riblje čorbe ili Van Goga.

Jedan od budućih projekata kome žele da se posvete, kako dodaje vaspitač Ivan, jeste da oforme celokupan rok bend od stanara Doma.

– To je onda inkluzija u prvom smislu te reči. Ne nešto što se samo pominje u projektima, mejlovima i papirima, već realnost, baš kao što je to druženje i pevanje naših stanara i komšija iz sela, ocenjuje vaspitač.

Svi s nestrpljenjem očekuju sredu i 18 časova kada se održavaju probe u velikoj sali Doma

Zadovoljstvo što pevaju sa stanarima Doma ne skrivaju ni meštanke Jabuke. Miroslava Puškaš iskreno kaže da, nakon dva sata provedenih sa „ovom decom“ i Olgicom i Ivanom, pa još uz pesmu, kao da je bila “u banji”.

– Znate, mi žene na selu stalno smo u nekim obavezama. Domaćinstvo, porodica, bašte, unuci, ali sredom od šest popodne sve mora da čeka! Dolazimo da se družimo sa, kako mi kažemo, „našom decom“ i nema tog posla koji ne može da sačeka, otkriva ona uz osmeh.

Često se probe produže, jer posle uspešno savladane repertoarske pesme pevaju i zaigraju za svoju dušu. Ovog novembra očekuje ih prvo gostovanje u inostranstvu. U Nemačku odlaze na poziv brata jednog od stanara Doma koji je, nakon što ih je čuo kako pevaju, poželeo da u svojoj drugoj domovini pokaže kako zvuči jedinstveni inkluzivni hor iz Srbije.