Vlada Republike Srbije
Primenjujući rečenicu „oduvek sam volela da učim“, koju mi je više puta ponovila, čak i ispred manastira Studenica gde smo se upoznali tokom polaganja stručnog ispita, Dubravka Bajkin (64) iz Novog Sada lakše ostvaruje svoje želje i nema prepreke na tom putu. Kada sam joj predložio da mojim čitaocima ispriča svoju Priču sa dušom, jer je u 64. godini promenila profesiju i postala turistički vodič, ova svestrana žena upitala se da li će biti dovoljno materijala za priču. Da je ovaj tekst objavljen u nekoj razvijenoj evropskoj zemlji, u kojoj njeni vršnjaci, kao i ona, volontiraju, voze bicikl, imaju aktivan društveni život, menjaju posao bez mnogo razmišljanja, čitaoci možda i ne bi bili previše oduševljeni. Ali kada u Srbiji, u kojoj bi mnogi ljudi Dubravkinih godina pre odlučili da odu u penziju, nego da u sedmoj deceniji polože devet ispita i postanu licencirani turistički vodiči, onda je to redak biser optimizma u vremenu brzog života i mračnih vesti.
O sadašnjoj profesiji ova rođena Zrenjaninka razmišljala je u Moskvi još pre dvadesetak godina, maštajući da bude vodič za naše turiste. Proučavala je istoriju Rusije, usavršavala ruski jezik, išla na pešačke ture sa profesionalnim vodičima, posećivala muzeje. Toj ideji vratila se pre dve godine i godinu dana čekala da Ministarstvo turizma raspiše konkurs za turističke vodiče.
– Nedavno sam imala svoju prvu turu sa grupom mladih Moskovljana koji su na jedan dan došli u Novi Sad, Sremske Karlovce i manastir Krušedol. Sa velikim zadovoljstvom pokazala sam im naš grad i okolinu – priča mi na početku.
Dubravka je u Srbiji radila kao naučni radnik na Univerzitetu, u Institutu za hemiju, a onda se sa porodicom preselila u rusku prestonicu, gde je ostala pune dve decenije. Šesnaest godina bila je rukovodilac službe ljudskih resursa u velikoj Moskovskoj agenciji za poslovni turizam i odande joj nedostaje taj dinamičan i interesantan posao u mladom kolektivu, na čije formiranje je, po prirodi svog posla, uticala u velikoj meri. Priča mi da u početku o toj oblasti ništa nije znala, pa je kupovala i čitala knjige, stručne članke, posećivala profesionalne skupove, savladala korišćenje kompjutera. Po povratku u u Srbiju, po drugi put je promenila posao.
– Prošla su vremena kad su ljudi celog života radili na jednom mestu i koristili znanje stečeno u školi ili na fakultetu. Danas svi treba da budu spremni da više puta promene posao, a često i profesiju, i da celog života uče i usavršavaju se. Za mene je rad sastavni deo života i mislim da dokle god je čovek fizički zdrav i psihički sposoban, treba da radi, naravno postepeno smanjujući opterećenje u skladu sa svojim mogućnostima – iskrena je.
Dubravka ima brojne hobije, a jedan od njih je volontiranje. Još u Moskvi je više od 10 godina bila članica dobrotvorne organizacije United Way Moscow, a baš u vreme njenog povratka u Srbiju, u Novom Sadu je osnovana organizacija NS Greeters, kojoj se od početka priključila.
– Za ove dve godine imala sam goste iz SAD, Kanade, Turske, Velike Britanije, Hrvatske, Slovenije, Grčke, Poljske, Estonije, Nemačke i sa njima sam provodila po nekoliko sati u razgovoru i šetnji. Ova organizacija okuplja uglavnom mlade ljude (mada nemamo ograničenja po uzrastu) koji su spremni da deo svog slobodnog vremena potroše na druženje sa posetiocima našeg grada, da im ga pokažu sa manje formalne strane, da popiju kafu sa njima.
Dubravka voli da čita, da sluša muziku i da gleda filmove. U slobodno vreme vozi bicikl, pliva, druži se sa porodicom i prijateljima koji su joj mnogo nedostajali dok je živela u Rusiji.
– Od prošle godine imam i preslatkog unuka. Dosta vremena provodim na internetu i na društvenim mrežama. Prošle godine držala sam i časove ruskog jezika. Verujem da će mnogi od ljudi koje sam upoznala u Rusiji doći u Srbiju. Pričala sam im mnogo o našoj zemlji i većina ima želju da dođe. Onima koji su već bili, sviđaju se naši ljudi, opuštena atmosfera, neposrednost, hrana, muzika i prirodne lepote.
Tekst: Nenad Blagojević
Izvor: www.pricesadusom.com
pdf [3 MB]
Napiši komentar