Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Tafilj Dubova (Blog o socijalnom uključivanju)

Odrastao sam na Kosovu. Sestra i ja smo kao mali ostali bez majke i živeli smo sa bakom i dekom. Dok su druga deca išla u školu, moja sestra i ja smo morali da radimo. Sestra je pomagala baki oko kućnih poslova, a ja sam se brinuo o kravama. Slušao sam drugu decu kako pričaju o njihovim doživljajima iz škole, o stvarima koje uče. Želeo sam da idem u školu, ali nisam mogao. Osećao sam se bespomoćno. U porodici nisam imao nekoga kome bih mogao da se poverim.

Jednog dana sam otišao do predstavnika Roma koji je bio zadužen za upis dece u školu, obezbeđivanje pribora, knjiga i sl. Ispričao sam mu svoju situaciju. On mi je pomogao da se upišem u školu, iako se deka bunio. Kasnije sam pomogao i mojoj sestri da se upiše. Zajedno smo završili prva četiri razreda.

Nikada neću zaboraviti neprijatan događaj koji nam se desio već u prvom razredu. Naša učiteljica je došla jednog jutra u školu i obavestila sve učenike da joj je neko iz odeljenja prethodnog dana ukrao 500 dinara iz novčanika. Na velikom odmoru došla je u odeljenje njena koleginica. Objasnila nam je da će pronaći lopova tako što će ići od učenika do učenika i ispuštati poseban zvuk usnama. Učenik kod kojeg zvuk bude stao je lopov. Zvuk je prestao da se čuje kada je došla do klupe u kojoj smo sedeli moja sestra i ja. Sećam se koliko me je bilo sramota. Iako moja sestra i ja nismo ukrali taj novac, želeo sam da pobegnem iz učionice. Osećao sam se bespomoćno i uplašeno. Pokušao sam, ali nisam mogao da objasnim da nismo krivi.

Deca iz odeljenja su nas zvali “CIGANI KOJI KRADU PARE I ZLATO”. O krađi se uskoro pročulo po celoj školi. Svi su nas zvali „Cigani koji kradu pare i zlato“ i niko od dece u školi nije hteo da se druži sa nama. Bilo nam je jako teško, ali nismo želeli da odustanemo.

Iako smo išli u školu, moja sestra i ja smo morali da nastavimo da pomažemo baki i deki. Jednog dana dok sam čuvao stoku, pao sam i slomio nogu. Zbog povrede nisam mogao da idem u školu par meseci, pa je učiteljica došla da me poseti. Obradovao sam se kada je došla, ali nisam mogao da ustanem iz kreveta. Družili smo se i pričali. Razgovarala je sa mojom bakom o tome kako smo sestra i ja ostali bez majke. Kada sam se napokon oporavio i krenuo u školu, učiteljica je rekla drugoj deci da je posetila neku decu romske nacionalnosti koja žive u mahali, ali da je za razliku od njihovih kuća, kod nas u kući čisto i uredno. Toliko uredno da bi mogla da jede hleb sa poda. Prišla mi je i pred celim odeljenjem rekla da zna da sestra i ja nismo ukrali njene pare i da zna ko je krivac, ali da ne može da nam kaže. Kako je vreme odmicalo deca iz odeljenja su ponovo počela da se druže sa nama, ali za svu drugu decu u školi smo ostali “Cigani koji kradu pare i zlato.”

(…)

Tekst “Kad stane zvuk” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.