Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Anđela Čeh (Blog o socijalnom uključivanju)

Koliko god da mi, milenijalci ovih prostora, neka deca rođena i odrasla u Srbiji (i susednim zemljama), na prekretnici, na tački konstantnog prevrata u kojoj se komešaju ne samo političke struje i ekonomska pitanja, već se i raspadaju i ponovo od krhotina stvaraju nadanja, snovi i vrednosti naših stvoritelja i onih koji su o nama brinuli, želimo da mašemo svojom samostalnošću i insistiramo da smo, u svakom smislu, od njih drugačiji, teško da možemo da do kraja poreknemo tu neku sponu i potrebu da budemo, bar u svom buntu ili letargiji (koji može i treba da bude dalje dekonstruisan) podržani i prihvaćeni.

Posmatram to oko sebe i u sebi – borimo se da ne postanemo kao „oni“, da ne ponovimo šablone koje smo prerano prepoznali, a koji nam se ne dopadaju, ali je to, izgleda zamka u koju smo lako upali. Dok smo pomalo prezirali i bežali da pokažemo da možemo drugačije, zapravo smo bolno odrastali i shvatili da postoje mesta na kojima zaista možemo da se poistovetimo. I da to i nije tako strašno, sve dok možemo da sagledamo i da odaberemo ono što nam se sviđa i sa čim mislimo da možemo nešto da postignemo. Ali to prihvatanje! I potreba da, kada prestanemo da budemo buntovni tinejdžeri, budemo u svoj svojoj punoći i širini prihvaćeni. A mi, koji smo odrastali kao LGBTI omladina, imamo jedan dodatni spektar izazova.

Rađamo se, rastemo i stasavamo u okruženju koje nas uvek iznova uči o tome šta su pozicije privilegije i kako se grade društvene vrednosti. Plašili su nas da će nas Romi (uz korišćenje mnogo uvredljivijih termina koje neću ponoviti, čak ni za potrebe verodostojnosti) ukrasti i prodati cirkusu ako ne budemo bili dobri, i posle se čudili kada romsko dete u školi bude prebijeno; posebno su se iznenadili kada sam pitala a zašto, zaboga, ne možemo da se igramo sa njima kada nam nedostaje igrač za „Između dve vatre“. Učili su nas kako se od problema okreće glava kada su nam sugerisali da je bolje da izbegavamo sopstveno školsko dvorište u večernjim terminima, jer se u njemu okupljaju „drogeraši“, a posle se čudili kada su nam prijatelji završavali na odvikavanju od alkohola i droge i kada smo hteli da ih u tome podržimo. Klimali su glavama na to da su žene uvek tetkice i sekretarice, a muškarci uvek direktori i doktori, i posebno se čudili što insistiramo da je važno da, dok se borimo za svoje karijere, postoje i direktorke i doktorke i čistači i bolničari i psihološkinje i muškarci koji čuvaju decu. Nikako nisu hteli da odustanu od toga da porodicu čine mama, tata i dete (ili deca), a onda se čudili što deca razvedenih ili samohranih roditelja, ili usvojena deca, bivaju ismevana ili stalno pate zbog tog odsustva, jureći sliku koja se nametala.

A onda su neki od nas izrasli u neke ljude koji, recimo, ne žele da imaju svoju biološku decu. Ili žele da usvoje dete. Ili, zamislite, žele da zasnuju neke drugačije porodice.

Hajde da pokušamo da, još jednom, zanemarimo, iako je teško, to da su ideja o porodici i zajednicama zasnovanim na krvnom srodstvu duboko utemeljeni društveni konstrukti i ideali koji su, kao takvi, nedostižni.

Ako je porodica mesto podrške, poverenja, podržavanja, potpore i ljubavi, zašto je onda važno ko je čini? Zar je toliko teško da zamislimo da to mogu da budu, recimo, dve žene? Ili dve žene i dete?

Heteronormativnost, odbijanje i strah od drugosti toliko su sveprisutni da je vraški teško da budeš LGBTI tinejdžer ili LGBTI osoba uopšte.

(…)

Tekst “Mama, tata, pas i kravata” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.