Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Radmila Urošević (Blog o socijalnom uključivanju)

Međunarodni likovni konkurs uspešno je završen. Mladi slikari iz celog sveta poslali su više od pet stotina crteža, a zadata tema: slobodna ili šta me čini srećnim… Najmlađem učesniku iz Švedske je pet, a najstarijem, Marku iz Beograda, sedamnaest godina.

Svečanost dodele nagrada najboljima tek što nije počela. Nagrađeni u pratnji roditelja, prijatelja i nastavnika nestrpljivo čekaju odličja dok ponosno gledaju postavljenu izložbu, prepunu salu, kamere, novinare, zvaničnike, domaće i inostrane. Organizator obavlja poslednje pripreme, proverava prisutnost nagrađenih. Svi su došli, osim Marka.

„Marko je bolestan, nije mogao da dođe“, pomalo smušeno govori mlada žena dok objašnjava da će ona primiti njegovu nagradu. „Ja sam njegova majka. Marko vas je sve pozdravio“, dodaje.

„Dobro, za Marka J, primiće majka nagradu“, zapisuje organizator. „Samo stanite tamo desno da budete blizu kada čujete njegovo ime.“ „Vidite onu sa poljem zrelog žita? To je Markova“, pokazuje nasmejana žena ostalima zlatnožutu sliku izloženu u sali gde se gosti tiskaju kako od zvaničnog programa ni delić ne bi propustili i kako bi švenk kamere obavezno „uhvatio“ baš njih.

„Šteta, Markov crtež je osvojio drugu nagradu, a toliko je lep da zaslužuje prvu“, govori žena dok evidentira da su svi nagrađeni došli. Osim Marka.

Uskoro je počeo program i dodela nagrada. Aplauzi, čestitke, poljupci.

Dok u rukama drži kutiju sa slikarskim bojama, plaketu i medalju u obliku slikarske palete, Markova mama oseća neizmernu sreću. Možda bi i zaplakala, ali joj novinari i članovi žirija ne daju ni trenutak mira, saletajući je naizmenično pitanjima: „Da li će Marko jednog dana postati slikar? Da li pohađa neku slikarsku školu? … Tako nam je žao sto danas nije došao! … Njegova slika je zaista tako izuzetna! Kakav talenat!”, slažu se glasno posmatrači. „Možemo li sa Markom zakazati intervju kad ozdravi?“

Markova mama je pokušala da objasni, ali gledajući sva ta ozarena lica i Markovu sliku koja se ponosno šepurila na izložbi, nije imala hrabrosti ni snage da kaže istinu. Ali, šta je u tom trenutku zaista istina kada svi žele da fotografišu baš Markovu sliku, da zapišu broj njegovog mobilnog telefona, posete ga?

Dok svečanost traje, u drugom kraju grada Marko slika neko novo polje sa još zlatnijim žitom, trudeći se da izgleda kao dedina zrela njiva u kojoj je najviše voleo da se skriva, u kojoj se osećao najsigurnijim i najsrećnijim na svetu. Pre odlaska na svečanost majka je pokušala da mu objasni da je dobio drugu nagradu u konkurenciji pet stotina crteža, da mu sleduje put u Italiju i još mnogo, mnogo boja. Možda je u svojoj glavici i razumeo šta mu to majka govori, ali nije umeo da objasni niti izgovori. Marko je dečak, kako to ljudi najčešće kažu, sa posebnim potrebama. Majka je htela da ga povede, ali je u poslednjem trenutku ipak odustala. Znala je da bi ga sva ta gužva i metež oko njega učinili nervoznim. Toliko, da bi pred svim tim nepoznatim i neupućenim ljudima ostavio potpuno pogrešan utisak o sebi.

„Možda nam neće verovati da je to zaista njegova slika, mozda će mi zameriti što u potpisu nismo naglasili da Marko nije sasvim običan dečak“, razmišljala je majka dok se spremala da krene na svečanost dodele nagrada.

Iako Marko nikada nije rekao, hteo, znao ili umeo, nije ni važno ali, njegova majka je bila sigurna – njen dečak će jednoga dana postati slikar. Ustvari, on je to već bio. I bila je spremna da mu u ime svih naslikanih polja žita, kupi sve boje ovog sveta.

***

Roditelji dece sa razvojnim teškoćama najbolje znaju koliko je njihov trud za boljitak njihove dece važan i presudan. Neću reći ništa novo, ali je bitno da imamo u vidu da ovi očevi i majke jesu nosioci dugotrajne nege i brige ove dece i mladih ljudi, da su silom prilika naučeni i obučeni da posvećeno čine ono što je za njhovu decu najbolje i najkorisnije. Zbog toga, roditelji jesu i treba da budu partneri sistema. Iskusta u mnogo razvijenijim sistemima socijalne i zdravstvene zaštite govore da su roditelji ti koji „vuku“ praksu napred, dok se na našim prostorima taj dragoceni resurs nedovoljno koristi.

Priča o Marku daje sliku o potrebama i mogućnostima ove dece, o podršci porodice i roditelja da se njihova deca uključe što je više moguće u zajednicu i svet u kojem žive. Moć roditelja dece sa razvojnim teškoćama je, dakle, velika i dragocena. Ali, roditelji se bore, svako na svoj način, a kako godine prolaze, umore se i potroše. Njima nedostaju različiti servisi podrške od kojih je usluga predah od roditeljstva najvažnija (besplatna i dostupna tokom cele godine), ali i mogućnost zapošljavanja u zakonski „labavijim“ formama koje dozvoljavaju skraćeno radno vreme ili rad od kuće, specijalizovana savetovališta, edukacije, interaktivna razmena iskustava sa profesionalcima i drugim roditeljima, grupe pomoći i samopomoći, materijalna i moralna podrška. Njihov trud zaslužuje poštovanje, a ne sažaljenje. Baš kao i talenat slikara Marka koji je pokazao da su posebne potrebe relativna stvar i da kad se svakom od nas individualno omogući sadržaj interesovanja i podrška i pruža beskrajna ljubav – napredak je zagarantovan.

Poznajem i pratim rad mnogih roditelja i njihovih udruženja. Ulaganje u njih za državu nikako nije trošak već investicija, najjeftinija i najhumanija. Ako ovi roditelji osete nemoć da pomognu svojoj deci, onda je ta nemoć zajednička – države, struke i profesionalaca.

———-

Tekst „Moć i nemoć roditelja (Slikar)” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Radmile Urošević možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.