Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Snežana Kidžin: Profesionalizam je bogatstvo ideja i odsustvo straha pred preprekama.

Učiteljica Snežana Kidžin iz Pančeva do sada je opismenila i spremila za dalji život veliki broj đaka među kojima je i šestoro mališana kojima je bila potrebna dodatna obrazovna podrška, da li zato što imaju teškoće u razvoju ili potiču iz porodica sa teškim životnim okolnostima ili su pak izuzetno nadarena deca.

Snežana Kidžin, profesorka razredne nastave u Osnovnoj školi „Isidora Sekulić” iz Pančeva, duže od dve decenije đake uči slovima, sabiranju, oduzimanju, upoznaje ih sa svetom oko njih, zašto je važno drugarstvo, koliko je zdravo da se vežba… U poslednjih šest generacija, posvećena učiteljica je među učenicima koje je izvela na put radila sa đacima po individualnom obrazovnom planu. Prva učenica kojoj je bila potrebna podrška bila je mala Romkinja iz doma za decu bez roditeljskog staranja. Kasnije je učiteljica Snežana radila i sa učenicima koji su imali razvojne teškoće, kao i sa onima iz socio-ekonomsko ugroženih porodica, ali i izuzetno nadarenim đacima.

Kako izgleda u praksi inkluzivno obrazovanje uvedeno u srpski obrazovni sistem 2009; da li su prevaziđene prepreke u stavovima nastavnika i roditelja; da li su kolege i roditelji dovoljno informisani o pravima i obavezama – čini se da nema boljeg sagovornika na ove teme od učiteljice Snežane, skromne, ali visoko profesionalne. Razlog više za intervju sa Snežanom je i činjenica da je prikaz njenog časa matematike za treći razred, prilagođen radu sa učenikom sa teškoćama iz spektra autizma, nagrađen specijalnom nagradom na Konkursu Mreže za inkluzivno obrazovanje 2014. Ona je i edukator na seminarima kao član ove Mreže, aktivna u kolektivu škole, u stručnom timu za inkluzivno obrazovanje, podrška timu za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja u oblasti uključivanja dece kojima je potrebna podrška u razvoju, u Školskom odboru. Supruga je i mama i rado je prihvatila razgovor sa Timom za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije kako bi podelila svoje bogato iskustvo.

Kako ste reagovali 2009. kada je sistemski uvedeno inkluzivno obrazovanje?

Meni je bilo drago jer sam i ranije primenjivala različite metode rada sa decom koja nisu mogla da prate redovan program iz različitih razloga. Na neki način prigrlila sam tu sistemsku promenu. U svojim razredima uvek sam koristila metode i tehnike individualizovanog programa rada. Sa uvođenjem inkluzivnog obrazovanja samo je stigla dodatna satisfakciju. Znate, u svakoj generaciji imate učenike sa disleksijom, disgrafijom, različitih intelektualnim mogućnosti, decu iz socijalno ugroženih porodica. Nisu sva deca jednaka. Svako od nas se razlikuje i ne mogu svi da uče na isti način, sa istim uspehom. I pre 2009. radila sam tako što sam pratila lične kapacitete đaka. Inkluzivno obrazovanje samo je jasnije definisalo okvire.

Da li ste imali neko predznanje? Koliko su pomogli seminari i da li takve vrste obuka postoje danas?

Pristupila sam svemu kao velikom izazovu. Naravno da seminari pomažu, ali nažalost poslednjih godina su jako retki. Zato razumem i dalje postojanje nedoumica i neprihvatanja od strane jednog broja kolega. Baš kao i kada je inkluzivno obrazovanje uvedeno. Najpre, postoji strah kod prosvetnih radnika kako će se snaći, zatim, kako će reagovati druga deca i roditelji. Tu je i profesionalna briga da li će dobro raditi sa takvim đakom. Neke stvari se jednostavno ne mogu pročitati u knjigama. Najviše volim sa kolegama da pričam o svakoj pojedinačnoj situaciji u neformalnom razgovoru, kako da organizuju čas, kako da rade sa roditeljima, za svaka pojedinačnu situaciju mora da se traži pojedinačno rešenje.

Imate li recept za odnos sa roditeljima?

Sva deca borave tokom svih časova u učionici, za đake sa kojima radi po individualnom obrazovnom planu učiteljica kreira posebne materijale za učenje.

Obavezno na prvom roditeljskom sastanku predočim osnovne informacije o svakom đaku. Ništa ne krijem ni od koga. Uvek im naglasim da sve brige, strahove obavezno podele sa mnom. Zamolim ih da u razgovoru sa svojim mališanima uče strpljenju i toleranciji, a da odrasli međusobno ne razgovaraju o detetu nego da svoja mišljenja, strahove, stavove iznesu prvo meni, jer u suprotnom to može da stvori negativnu atmosferu, predrasude. Svi učenici u mojim razredima su moji mali pomoćnici. Takođe, ne dozvoljavam roditeljima deteta sa kojim radim po individualnom planu da budu prisutni na času. Sećam se jedne mame koja je prvih dana sedela u dvorištu i strepela dok je sin bilo u učionici. Takođe, tražim da mi što više pričaju o svom detetu, porodici. Mnoge stvari, međutim, koje oni uočavaju u kući meni nisu korisne jer je dete ovde u kolektivu. Od početka insistiram, što se pokazalo kao dobra praksa, da dete boravi od prvog do poslednjeg časa. Naravno, to iziskuje da sam ja na primer u prvom razredu neprestano sa njima, za vreme malog i velikog odmora. Nije mi teško jer tako pratim svaku reakciju.

Sećate li se prvog đaka sa kojim ste radili po individualnom obrazovnom planu?

Naravno. Bila je to devojčica iz doma za decu bez roditeljskog staranja. S devet godina je upisana u školu bez stečenih socijalnih, higijenskih navika, mnogih životnih veština. Nije znala da izrazi emocije: ljubav, strah… Ostajale smo svakog dana jedan sat posle nastave da uradi domaći. Napravila sam njen lični bukvar. Radile smo sporo, ali temeljno. Do četvrtog razreda nije uspela da nauči pisana slova, ali je naučila da računa, da piše štampana slova… Stekla je brojne životne veštine – da se ponaša na ulici, u prodavnici; išla je sa razredom u pozorište, bioskop. Priznajem i da sam dosta lično preživela jer nisam mogla da verujem da u nekoj instituciji nisu uspeli na adekvatan način da rade sa njom. Kroz to iskustvo potvrdila sam činjenicu da ukoliko želite rezultat, nema mesta sažaljenju. Samo postavljanje malih ciljeva prema kapacitetima deteta i upornost da se dosegnu.

Kako ocenjujete kvalitet rada u starijim razredima?

Kvalitet rada od petog do osmog razreda opada. Postoji velika razlika u inicijalnom obrazovanju nastavnika i učitelja. Nedostaju im neke metodičke veštine, pojedina znanja iz pedagogije i psihologije što za posledicu ima da su manje posvećeni i da daju manje pažnje nijansama među učenicima. To je generalno problem u obrazovanju u celoj Srbiji. Nastavnici nemaju dugoročni cilj napredovanja deteta, nego se najčešće zadovolje bilo kakvim napretkom, i zadovoljni su ako učenici kojima je potrebna dodatna obrazovna podrška ostvare minimum znanja. Mali, kratkoročni pomaci dokaz  su njihovog, ali i našeg napretka.

Kada Vam je bilo teško?

U jednoj od generacija imala sam đaka koji je u početku bio agresivan. Posle jedne takve scene došla sam kući i jedini put sa svojom porodicom podelila profesionalnu teškoću rečenicom da više ne idem u školu jer ne mogu da radim ovaj posao. Međutim, već sutra ta misao je nestala. Ustala sam, popila kafu i kao svakog dana posvetila pripremi za časove tog dana.

Đaci iz razreda su velika pomoć i saradnici u radu sa drugom, drugaricom kojima je potrebna dodatna podrška u razvoju

A kada ste se osetili nagrađenom?

Poznato je da osobe sa autizmom teško ostvaruju fizički kontakt. Jedan bivši đak bio je sedmak kada mi je sam prišao i zagrlio me. Naime, bila sam na bolovanju i po dolasku sreli smo se u dvorištu. Pitao me  je: „Ti si učiteljica Snežana? Gde si bila?“ Odgovorila sam da sam bila bolesna i da sam došla da radim. Prišao je i zagrlio me. Taj osećaj mi je najveća nagrada jer je time potvrdio da sam deo njegovog života.

Kakav je Vaš stav o specijalnim školama?

Treba da postoje jer u njima rade stručnjaci, uvek ima dece kojima će biti potrebna stručna pomoć. Želja za saradnjom postoji na obe strane, ali metode rada u ove dve škole se razlikuju prilično, nastava u specijalnoj školi je individualna i terapijska, više su usmereni na to da leče i isprave nedostatke, a u redovnoj školi dete se prihvati sa svim svojim specifičnostima i karakteristike deteta se koriste za njegov dalji razvoj.

Gde leži Vaš profesionalni elan, jer nije tajna da mnogi učitelji odbijaju da prime đake sa smetnjama u razvoju u svoju generaciju?

U radu sa decom kojoj je potrebna podrška ne treba kretati sa sažaljenjem, jer se neće videti njihovi potencijali. Periodični neuspeh deteta ne znači da je profesionalni i lični neuspeh nastavnika. Vrhunski profesionalci se izdvajaju po mnoštu ideja koje imaju, stavu da mogu da urade sve, nemaju strah, uporni su u traženju rešenja za svaku naizgled bezizlaznu situaciju. Zato se valjda i nazivaju vrhunskim. Ja u svom radu tome težim.