Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Snježana Jolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Pristupačnost javnog prevoza osobama sa invaliditetom je veliki problem u našoj zemlji, ali kako mi iskustvo kaže, nismo i usamljeni u tome. Čak i u nekim zemljama koje su odmakle daleko sa pravima i kvalitetom života osoba sa invaliditetom, još uvek nije rešeno do kraja pitanje transporta. Kada su u pitanju države u regionu, stanje je šaroliko. Najviše su odmakle Slovenija i Hrvatska. Mislim, a možda i grešim, da je Beograd, jedini grad u Srbiji koji do nekle ima rešeno pitanje prevoza po samom gradu za osobe sa invaliditetom. Međutim, pored gradskog, veliki problem, ako ne i veći, imaju međugradski i međunarodni prevoznici. Zbog tih problema, početkom juna se naša mala delegacija, koju su pored mene činili Vidan Danković iz Udruženja za reviziju pristupačnosti, i Miomirka Grcić u svojstvu mog asistenta, uputila u svet, tačnije u London.

Već pri organizovanju puta smo imali problema, jer smo morali tražiti avikompaniju koja pruža uslugu korišćenja boca sa kiseonikom na letovima. Niskobudžetne kompanije uglavnom nemaju ovu uslugu, ili eventualno dozvoljavaju da se unese sopstveni aparat. Međutim, kompanije koje imaju boce sa kiseonikom, naplaćuju korišćenje od 50 eura po letu, pa do 150 eura. Nije mi jasno zašto se naplaćuje nešto što i onako postoji u svakom avionu, ali mi nije jasno ni zašto je ograničen po letu broj mesta za putnike sa invaliditetom, pa se često dešava da morate odgoditi put ili krenuti ranije, ukoliko su ova mesta na letu kojim ste želeli putovati već popunjena. Ipak, nakon svih peripetija, krenusmo put Londona.

Odmah po dolasku u London, susreli smo se sa prednostima i preprekama za život osoba sa invaliditetom tj. sa kretanjem i transportom. Međutim, ono što se odmah nameće i kao zaključak je, da se na svaku prepreku nudi i mogućnost izbora rešenja. Naime, po dolasku na aerodrom Heathrow, morali smo da organizujemo prevoz do hotela Qbic u kom smo bili smešteni. Imali smo izbor prevoza taxijem tj. Black Cab-om i metroom, što je bila izazovnija ali i jeftinija varijanta, za koju smo se i odlučili.

Naime, ako se odlučite za metro, a osoba ste sa invaliditetom, morate znati par stvari. Prvo, da vam je za javni transport u Londonu potrebna Oyster kartica koja se dopunjava ili na šalteru, ili na automatima. Na svakoj stanici postoje mape linija metroa, sa oznakama stanica na linijama, na kojim stanicama možete da presednete na drugu liniju, i da li su dostupne za osobe sa invaliditetom (delimično ili u celini), kao i veoma ljubazno osoblje koje će vam pomoći da se što bolje snađete i prevezete do željenog odredišta.

Voz ide na svakih par minuta, pa ne morate da brinete. Iako postoje stanice koje nisu dostupne za osobe sa invaliditetom, bar ne ako ste sami, većina njih je dostupna bar delimično. Pod delimično dostupnim stanicama se podrazumevaju stanice koje nemaju razmak ni stepenik od izlaza iz voza i platforme stanice, ali nemaju ni lift kako bi ste izašli potpuno iz stanice na ulicu. Potpuno dostupne stanice su one koje nemaju razmak, ni stepenik od izlaza iz voza i platforme stnice, ali imaju i lift, te ste slobodni da potpuno samostalno ili uz pratnju izađete iz stanice i odete na željeno mesto. Ukoliko se desi da je lift pokvaren, kao što je nama i bio slučaj prvog dana, ljubazno osoblje će vam opet pomoći da uz minimalni rizik po vašu sigurnost i udobnost izađete napolje.

U svakom vozu postoji zvučna i tekstualna oznaka za sledeću i stanicu na kojoj se nalazite. Osobama sa oštećenjem vida osoblje na stanici pomogne da dođe do svog sedišta, koje je opet posebno obeleženo u svakom vagonu, te koordiniraju sa osobljem na drugim stanicama, i javljaju da je potrebna asistencija na stanici gde dotična osoba izlazi iz voza, kao i gde osoba sa oštećenjem vida sedi.

Takođe, tokom boravka smo imali priliku da koristimo i Black Cab i gradski autobus. Skoro svaki Black Cab ima rampu za invalidska kolica, tako da možete ući sa kolicima direktno u vozilo.

Što se tiče gradskog autobusa, svi su niskopodni i u svakom postoji rampa za kolica koja se izvlači automatski, kao i signalno dugme za izlaz, i mesto u autobusu namenjeno za invalidska kolica. Stanice su takođe podešene, tako da rampa ima blagi pad, te korisnik kolica može sam da uđe i izađe iz vozila. U svakom autobusu takođe postoji zvučna i tekstualna oznaka za sledeću i stanicu na kojoj se nalazite.

(…)

Tekst “Oseti slobodu kretanja” Snježane Jolić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.