Sonja Ilić (28) je pre četiri godine sa bratom osnovala firmu „Match and art” za proizvodnju i prodaju reklamnih šibica. Već naredne 2009. godine dobila je priznanje za Mladog preduzetnika. Priznaje da ponekad nije lako, da – iako je direktor i vlasnik – radi, kada je potrebno, i ostale poslove, ali da je to dobar način da se čovek kasnije u životu ne kaje zašto nije probao i iskoristio sopstvenu šansu.
U neslavnoj statistici po kojoj je tokom 2012. godine 170.000 ljudi ostalo bez posla nema preciznih brojki koliko je među njima osoba do 30 godina. Od ranije je poznato da je u Srbiji nezaposlena svaka druga mlada osoba do 25 godina, odnosno da je u populaciji do 30 godina čak 48% nezaposlenih. Kao šansu da promeni statistiku, ali i da svoj život učini boljim, malo njih se odluči da zaplovi preduzetničkim vodama. Istraživanje koje su 2011. sprovele Građanske inicijative, uz podršku tadašnjeg Ministarstva omladine i sporta, ukazalo je na nespremnost mladih da pokrenu sopstveni posao.
Čak 58% anketiranih (uzorak od 1.200 mladih ) reklo je da ne planira pokretanje sopstvenog biznisa. Kao razloge navodili su: nedostatak podrške države, potencijalni rizik, strah od neuspeha, nedostatak početnog kapitala, nedostatak znanja i veština, pitanje zarade, obaveza da se puno radi…
Sa pojedinim od ovih problema bila je suočena Sonja Ilić, mlada Beograđanka koja je, kako priznaje, 2008. godine – kada je krenuo talas svetske ekonomske krize – sa bratom osnovala firmu „Match and art“ za proizvodnju i prodaju reklamnih šibica.
„Možda je to bilo hrabro, čak pomalo i ludo, ali mi nismo razmišljali pesimistički. Već obratno“, kaže danas uz osmeh energična Sonja. Jednostavno, želela je da se oproba kao „svoj gazda”. Devojka koja je posle završene Prve beogradske gimnazije upisala Sociologiju na Filozofskom fakultetu, od tinejdžerskih dana je radila.
„Počela sam da radim već tokom srednje škole. Najpre u PR sektoru, potom sam nastavila u marketinškoj agenciji, pa u jednoj produkcijskoj kući. Uglavnom poslove u vezi sa marketingom“, priča i dodaje da su joj prijatelji odavali priznanje i podržavali što sve uspeva da postigne.
Onda je sa bratom, iako je još uvek bila student, ali sa zavidnim stažom i, kako sama dodaje, „mrežom” kontakata koje je stvorila, zakoračila u preduzetničke vode.
„Postavili smo sebi pitanje – zašto ne probamo da radimo za sebe ako smo pre toga godinama radili za druge?!“
Prvobitna pomoć stigla je samo od porodice. U sopstvenom dvorištu neuslovnu prostoriju preuredili su u kancelariju. Usledila je borba sa administracijom. Tu su se takođe snalazili: malo Internet, malo obijanje šaltera, malo informacije od prijatelja.
A pre svega toga, odluka da se bave šibicama doneta je najmanje slučajno, otkriva Sonja: „Iskustvo iz agencija govorilo mi je daje tržište prezasićeno ’standardnim’ reklamnim materijalima: blokčićima, olovkama, upaljačima…“ A kod kuće je pronašla ukrasna pakovanja šibica koje je deda donosio sa putovanja… I tako je krenulo!
Posle godinu dana Sonji je stiglo priznanje, proglašena je pobednikom među 16 mladih preduzetnika u okviru konkursa koji je organizovala Agencija za mala i srednja preduzeća, pod pokroviteljstvom Ministarstva privrede.
I danas kao i tada, iako je direktor, Sonja otkriva da, kada zatreba, u kompaniji koja ima desetak radnika obavi svaki posao koji je u tom trenutku urgentan. Ponosna je što su zahvaljujući uspešnim komercijalistima osvojili tržište Crne Gore.
Iako je ovo angažovanje malo udaljilo od studija (ovih dana tek radi diplomski), paralelno se usavršavala o biznisu. Pohađala je različite edukativne seminare u organizaciji nevladinih organizacija i državnih institucija. Završila je dva programa o biznis mentorstvu, a u okviru jednog od njih imala je za mentora direktora prodaje iz kompanije „Koka–Kola“.
Zato se danas rado odaziva na skupove kada je pozovu da prenese lično iskustvo iz preduzetništva. Kao motivacioni predavač u sferi preduzetništva sa istim elanom prenosi vršnjacima ali i onim starijima kako je to biti preduzetnik.
„Jeste teško, ali je i lepo. Ima oscilacija, borimo se sa raznim problemima, poput onog da konkurenti izlaze na tržište sa damping cenama“, ne boji ružičastom boju sliku poslovne stvarnosti u Srbiji naša sagovornica. Sada čak smatra da bi bolja odluka bila da su izabrali naziv kompanije na srpskom. Ali, povratka nema.
„Uvek naglašavam da su moji motivi red, rad i disciplina. Svako od nas pliva u moru, ako smo uz obalu – tu se osećamo sigurno, zaštićeno i potiskujemo želju da vidimo šta ima u dubinama, dalje od kopna. Ali, šansu da to saznamo ne možemo da otvorimo ako se ne pomerimo sa jednog mesta. Naravno, uvek postoji i rizik. Međutim, kasnije, kada probamo, pa ako i ne uspemo, barem znamo da smo probali“, jednostavna je maksima ove preduzimljive devojke. Da joj vreme angažovanja u kompaniji nije prepreka da se bavi i drugim stvarima potvrđuje činjenica da će uskoro biti vođa jednog projekta koji je usko vezan za njenu struku.
Napiši komentar