Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Pišu: Lazar Bulatović i Nikola B. Ilić, praktikanti u Timu za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije

Radna praksa omogućava mladima da svoja znanja stečena tokom školovanja primene u praksi, da sazru na profesionalnom, ali i ličnom planu, i na taj način naprave prvi korak u otpočinjanju svoje karijere. Da li ste se ikada zapitali sa kakvim teškoćama se osobe sa invaliditetom suočavaju kada se upuste u proces pronalaska prilika i prijavljivanja za radnu praksu?

Na prvom mestu, zgrade u kojima se nalaze kancelarije mogu biti arhitektonski vrlo nepristupačne, naročito za osobe koje pri kretanju koriste kolica. Zbog relativno malog broja niskopodnih vozila, osobe koje se otežano kreću suočavaju se sa teškoćama pri korišćenju javnog prevoza. Za slepe i slabovide osobe koje se samostalno kreću pomoću belog štapa ili drugih pomagala za orijentaciju i kretanje, akutan problem predstavlja nedovoljan broj zvučnih semafora i staza vodilja, koje su u pojedinim slučajevima neadekvatno postavljene.

Dalje, pretpostavljamo da se događa da institucije i kompanije koje nude mogućnost obavljanja radne prakse ne pozivaju uvek osobu sa invaliditetom na intervju o potencijalnoj radnoj praksi, iako njen profil u značajnoj meri odgovara potrebama poslodavca. Razlozi su višestruki, ali se oni mogu sumirati u činjenici da organizatori radne prakse mogu da smatraju kako fizički hendikep ili mentalne teškoće negativno utiču na produktivnost, ili pak narušavaju javnu sliku konkretnog preduzeća ili institucije. Istina je da organizatori radne prakse ponekad moraju osobi sa invaliditetom da prilagode radno mesto, obezbede sredstvo rada, npr. specijalan govorni softver za osobe sa oštećenim vidom ili organizuju prevoz do i od radnog mesta za osobe koje se otežano kreću. Ipak, važno je razumeti to da se u najvećem broju slučajeva ne radi o skupim adaptacijama, kao što se to ponekad misli.

Još jedan od izazova u obavljanju radne prakse odnosi se na to što se mali broj mladih sa invaliditetom prijavljuje na oglase ove vrste. Prema navodima osoba sa invaliditetom sa kojima su autori ovog teksta obavili konsultacije, a koje su uspešno obavile radnu praksu, ovaj izazov proizilazi iz straha osoba sa invaliditetom da će u procesu selekcije i, eventualno, tokom obavljanja radne prakse biti diskriminisani od strane članova radnog kolektiva koji nemaju hendikep.

Na kraju, zapažamo i nedostatak javnih oglasa koji bi se odnosili isključivo na osobe sa invaliditetom.

U skladu sa ovim kratkim pregledom iz ugla autora ovog teksta, predlažemo sledeća rešenja za povećanje broja osoba sa invaliditetom koje obavljanju radnu praksu:

• Na sistemski način omogućiti osobama sa invaliditetom obavljanje prakse u okviru institucija i javnih preduzeća.
• Kao odgovor na strah mladih osoba da će biti diskriminisani, organizovati obuke zaposlenih o antidiskriminaciji.
• Razmenjivati primere dobrih praksi u okviru kompanija i institucija koje u svom radnom kolektivu uključuju osobe sa invaliditetom, sa onima koji imaju nameru da se odluče na takav korak.
• Pri univerzitetima i drugim relevantnim institucijama realizovati tematske skupove i obuke sa ciljem razvoja radne prakse za osobe sa invaliditetom, uključujući i lično predstavljanje potencijalnom organizatoru radne prakse tokom intervjua, koje bi bile prilagođene isključivo osobama sa invaliditetom.

U navedenom kontekstu, vredan korak učinjen je razvojem Smernica za izradu kodeksa antidiskriminacione politike poslodavaca u Srbiji, od strane Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

Iako se čini da se osobe sa invaliditetom suočavaju sa više teškoća u pronalaženju radne prakse u odnosu na osobe koje nemaju nikakav hendikep, primeri dobre prakse svakako postoje. Recimo, Centar za studente sa hendikepom Univerziteta u Beogradu studentima završnih godina i diplomcima sa invaliditetom pruža priliku za samousavršavanje kroz pohađanje radne prakse. Bez obzira na eventualne nepovoljne okolnosti, osobe sa invaliditetom bi trebalo da se u što većem broju prijavljuju na radne prakse. To će, u svakom slučaju, povećati njihovu vidljivost među potencijalnim poslodavcima, i omogućiti da se isti zainteresuju za ono što osobe sa invaliditetom mogu da ponude. Čini se, takođe, da bi trebalo aktivno i kontinuirano raditi na podsticanju organizatora radne prakse i potencijalnih poslodavaca da u svoje radne jedinice uključuju i osobe sa invaliditetom.

Želeli bismo da završimo ovaj osvrt iz našeg ugla pozivom svim institucijama i javnim i privatnim preduzećima da urade sve što je u njihovoj moći kako bi mladim osobama sa invaliditetom ponudile prvo radno iskustvo i podsticajno radno okruženje, što će sigurno doprineti i dugoročnoj konkurentnosti i inovativnosti tih organizacija.

(Tekst je izvorno objavljen kao Uvodnik 49. Biltena o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva.)