Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Iva Eraković (Blog o socijalnom uključivanju)

Ako ste ikada uganuli skočni zglob, polomili nogu ili ruku ili samo širili zenice – osetili ste koliko svet može biti nepristupačno mesto. Ivičnjaci, liftovi, otvori na šalterima, stepeništa, zamućena perspektiva… Sve može da postane izazov koji se savladava sa velikom mukom ili je jednostavno nesavladiva prepreka. To, za većinu, privremeno otežano funkcionisanje u svakodnevnom životu – za nekoga je celoživotno iskustvo, svakoga dana postojanja.

Svaka četvrta osoba u Srbiji suočena je sa problemom nepristupačnosti – odnosno onemogućena je da u potpunosti ostvari neka ljudska prava i slobode – kao što je kretanje, na primer. Pristupačnost je opšti termin koji se koristi kako bi se opisao nivo do kojeg je neki objekat, proizvod ili usluga dostupan najvećem broju ljudi. U prvom redu, odnosi se na fizičku pristupačnost objektima ili sredstvima prevoza, koja podrazumeva postojanje rampi za korisnike invalidskih kolica, prilagođenih liftova i tome slično. Informaciona pristupačnost odnosi se na dostupnost sadržaja na jeziku koji osoba razume ili u obliku koji omogućava učešće i razumevanje sadržaja osobama sa smetnjama u razvoju. Termin e-pristupačnost se tako, na primer, odnosi na dizajn web stranica i softvera koji omogućavaju zadovoljenje potrebe različitih korisnika, tako da jednu internet stranicu, na primer, mogu koristiti osobe sa oštećenjem vida, sluha, motoričkim i/ili kognitivnim poteškoćama.

Termin pristupačnosti najčešće se koristi kada govorimo o osobama sa invaliditetom i njihovom pravu pristupa uslugama i proizvodima. Ipak, pogrešno se doživljava da je to problem koji se ne tiče svih nas. Naime, u najširoj javnosti se zaboravlja da bi pristupačnost trebalo povezati sa univerzalnim načelom da je neki proizvod ili usluga pristupačna svima nama – bez obzira na to da li imamo neki oblik invaliditeta ili ne. Jer pristupačnost jeste ljudsko pravo svakog pojedinca, u svim životnim dobima i u svakom vremenu.

Da bih približila problem pristupačnosti kao opšte potrebe i fenomena, poslužiću se sopstvenim iskustvom. I zadržaću se na elementarnoj potrebi – kretanju. Naime, majka sam tri ćerke od kojih su dve bliznakinje. Kupovina kolica za blizance u kojima bebe sede jedna do druge delovala nam je kao dobra ideja. Kao roditelji smo pošli od toga da će tako sestre moći da se gledaju, igraju, komuniciraju, a i malo starija, dvogodišnja ćerka će moći da se drži za rukohvat sa strane i učestvuje. No realnost je tada, 2000. godine pokazala da naša arhitektonska, ali i svaka druga infrastruktura nije pravljena za potrebe mame „naoružane” ovakvim kolicima, bebama u njima i detetom pride. Naprotiv.

Kako je to u praksi izgledalo?

Kolica su iz zgrade iznošena sklopljena jer je drugačije bilo nemoguće, a tek nakon toga bi u njih bile „parkirane” njihove korisnice. Sa izazovima ivičnjaka smo se lako nosile, ali su ulična stepeništa, od kojih najveći broj nije imao nikakvu rampu, savladavana uz pomoć slučajnih, dobronamernih prolaznika. Čak i tamo gde se te 2000. godine slučajno zatekla neka kosina na njima – bila je retko šira od metra, a kolica za blizance to jesu. Zato sam često kolica sa bebama teglila niz ili uz „samo” pet-šest-deset stepenika, pazeći da se ne spotaknemo starija kćer ili ja – ili što bi bilo još gore, da kolica ne prevrnem i izazovem dodatnu nevolju.

I sam trotoar nije uvek bio pristupačan. Duboko, nepropisno parkirani automobili onemogućavali su da se neometano krećemo, već je svaki čas postojala potreba da kolica sa bebama, dete i sebe spuštam na sam kolovoz, pazeći na automobile. Gledano iz ptičije perspektive, to je izgledalo kao neko cik-cak kretanje, dodatno otežano neravnim trotoarima, izdignutim ili udubljenim šahtovima, nezakrpljenim rupama.

Kada su trotoari i stepeništa konačno bila savladana pojavljivao se novi izazov: prolazak kroz ulazna vrata prodavnica, pošte, banke, doma zdravlja… U lokalnoj samousluzi bile smo svakodnevna atrakcija. Kada bi nas ugledali, neko bi pritrčavao, obično bi otključavali zaključani deo duplih vrata, zatim bismo kolica prenosili preko rotor mehanizma na ulaz. Između rafova sam vozila pasent slalom, pazeći da ništa ne oborimo, stalno se izvinjavajući kupcima koji nam dolaze u susret, usput dobro vodeći računa, da kada su curice već sedele, u tom knap mimoilaženju slučajno ne povuku ceo raf sa proizvodima. I tako do kase. E, tu je trebalo  izvesti pravi manevar da prođemo između kasa. Ponovo podizanje kolica u vis, biceps, triceps, izvinite, pardon, samo malo…

Na sličan način kretale smo se između tezgi na zelenoj pijaci, često praćene mrkim pogledima ili komentarima: „Pa gde si sa njima pošla!”. Bilo je dana kada sam osećala duboku frustriranost i želju da im objasnim da nemamo svi alternative. A i da je imamo? Zar nije elementarna stvar nesmetano se kretati vozeći bebe u kolicima? U tom trenutku duboko sam osvestila da neki ljudi taj nedostatak alternative, iz raznih razloga, žive ceo svoj život.

Obdanište nam je bilo relativno blizu, ali ni tu kolica nisu mogla kroz ulazna vrata. Da bih stariju ćerku ostavila ili uzela iz vrtića, morala sam kolica da ostavljam ispred, jednu bebu da stavljam u „kengur” nosiljku oko svog vrata, a drugu da nosim na rukama  – i tako svakog dana, sve dok nisu prohodale.

Prilaz Domu zdravlja bio je sa dugim nizom stepenica, bez ikakve rampe. Pedijatrija je na sreću bila u prizemlju. Već pri potrebi korišćenja laboratorije nastajao bi problem jer se ona nalazila na spratu, a lift je bio toliko mali da kolica nisu mogla da stanu. Tu smo se izveštili da odlazimo u paru: tata nosi bliznakinje, a mama starije čedo i naravno – kolica. Ne treba da naglašavam da su nas svi zaposleni vremenom upoznali, blagonaklono gledali na naše izazove, ali, bebe su rasle, pa je sam manevar bivao sve teži, bukvalno i preneseno.

I mogla bih da vam pričam o kolicima za blizance u gradskom prevozu, u liftu, igraonici… Ali ovo je samo priča o dve godine promenjenih potreba i percepcije u kojima su kolica tek simbol nejednakosti. Iste one koju osobe sa invaliditetom žive svakog minuta svojih života, ako se uopšte usude da iz kuće ikada iskorače samostalno.

Da li je i koliko situacija za njih bolja nego navedene 2000. godine? Nisam sigurna.

Povećana pristupačnost u vreme pandemije

Osobe sa invaliditetom okupljene u različita udruženja i organizacije širom sveta decenijama pokušavaju da unaprede svoj položaj i, između ostalog, omoguće sebi punu pristupačnost u društvu. Pandemija COVID-19 dokazala je da sve ono što se ranije smatralo nemogućim, nepraktičnim i neodrživim, odjednom je ostvarivo i dostupno. Poslovna sfera, uključujući velike konferencije i sastanke na najvišim nivoima, preseljena je u virtualni prostor. Omogućeno je obrazovanje na daljinu. Otvoren je čitav onlajn kulturni prostor. Razvila se telemedicina i nezamislivo je postalo svakodnevno.

Vreme globalne krize, na neki način je pokazalo da imamo više mogućnosti. Bilo bi dobro da i na kraju pandemije zadržimo u fokusu sve ljude koji su se sada prvi put osetili uključenim u određena dešavanja. Lekcija je zapravo jednostavna: naš svet može da bude izvanredno pristupačan. Za svakog od nas.

***

Ovaj tekst nastao je povodom Nacionalnog dana davanja, koji je deo Projekta za unapređenje okvira za davanje koji finansira Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), a sprovodi Koalicija za dobročinstvo. Koaliciju za dobročinstvo predvodi Fondacija „Ana i Vlade Divac”, a ostali članovi su Trag fondacija, Catalyst Balkans, SMART Kolektiv, Srpski filantropski forum, Forum za odgovorno poslovanje i Privredna komora Srbije. Tekst je nastao na inicijativu i uz podršku Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije u okviru projekta „Podrška socijalnom uključivanju u Republici Srbiji”, koji se realizuje uz podršku Vlade Švajcarske.

Tekstom su obuhvaćeni mišljenja i stavovi autorke, koji ne odražavaju nužno stavove pomenutih organizacija i institucija.

——-

Tekst „Prepreke koje sabotiraju život: Istup ZA PRISTUP” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Ive Eraković možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.