Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: prof. dr Nevena Petrušić, Pravni fakultet Univerziteta u Nišu

Pravo na pristup pravdi u kontekstu siromaštva

Delotvoran pristup pravdi je osnovni postulat svakog demokratskog društva zasnovanog na vladavini prava i preduslov uživanja svih građanskih, političkih, kulturnih, ekonomskih, socijalnih i drugih prava. Iako je pristup pravdi važan za sve, on ima poseban značaj za pripadnike i pripadnice ranjivih grupa, koje su u većem riziku od siromaštva i socijalne isključenosti. Baš zbog svoje ranjivosti, oni su u mnogo većem riziku od povreda prava i više nego drugi građani i građanke izloženi kršenju prava, nasilju, diskriminaciji i drugim protivpravnim aktima. Zato je i njihova potreba za pravnom zaštitom često veća u odnosu na ostale građane i građanke. Nemogućnost da u takvim situacijama koriste mahanizme pravne zaštite pogoršava njihovu ranjivost i dodatno ih isključuje i marginalizuje. Iskustvo pokazuje da je delotvoran pristup pravdi od suštinskog značaja za iskorenjivanje siromaštva, socijalne isključenosti i humanog razvoja. Upravo zato je obezbeđivanje jednakosti u pristupu pravdi utvrđeno kao jedan od ciljeva UN Agende održivog razvoja od 2015. do 2030. godine, u okviru 16. cilja: Mir, pravda i snažne institucije.^[1]

Delotvoran pristup pravdi podrazumeva mogućnost da se od pravosudnih i drugih organa zatraži i dobije pravna zaštita, ali je on i mnogo više od toga. Pristup pravdi ne može se smatrati delotvornim ako građani ne poznaju svoja prava, ako strahuju od pravosudnog sistema, ako im je on finansijski nepristupačan, ako se u njemu teško snalaze, zbog njegove kompleksnosti, nepoznavanja jezika i dr. U Srbiji je za mnoge građane kontakt sa pravosudnim sistemom veliki izazov. To posebno važi za pripadnike i pripadnice depriviranih i ranjivih društvenih grupa. Na to utiču brojne socijalne i kulturne barijere (siromaštvo, socijalna isključenost, slaba pismenost, nizak obrazovni nivo, nepoznavanje službenog jezika, stereotipi i predrasude i dr.), ali i barijere institucionalne prirode, koje postoje u samom pravosudnom sistemu, uključujući nedostatak poverenja u pravosudni sistem. Zbog toga je mogućnost pristupa uslugama besplatne pravne pomoći često jedini način da se navedene barijere savladaju. To je i razlog zbog koga ostvarivanje jednakosti u pristupu pravdi podrazumeva funkcionalan sistem besplatne pravne pomoći koji uzima u obzir specifične potrebe ranjivih društvenih grupa i dodatno ih pravno osnažuje. On treba da osigura da niko ne bude sprečen ekonomskim preprekama u svome nastojanju da ostvari ili odbrani svoje pravo pred bilo kojim sudom koji postupa u imovinskim,  porodičnim, radnopravnim, stambenim, socijalnim i drugim pravnim stvarima.

Režim rada pravosudnih organa u vreme vanrednog stanja

Epidemija izazvana korona virusom i uvođenje vanrednog stanja izvali su tektonske promene u funkcionisanju svih institucija, uključujući i pravosuđe. U cilju smanjenja rizika od širenja zaraze, Ministarstvo pravde je 17. marta 2020. donelo preporuke za rad sudova i javnih tužilaštava,^[2] javnih beležnika^[3] i javnih izvršitelja^[4] za vreme vanrednog stanja, na osnovu kojih su nadležni organi svojim odlukama uspostavili novu privremenu organizaciju rada zaposlenih u sudovima i tužilaštvima, advokata i pripadnika drugih pravničkih profesija u radu na predmetima.^[5] Utvrđena su pravila o radu od kuće za osoblje u pravosuđu i brojne mere za smanjenje rizika od zaraze. Rad svih pravosudnih organa znatno je redukovan i ograničen na rešavanje određenih krivičnih i građanskih predmeta, za koje je procenjeno da su hitni i da ne trpe odlaganje. U pogledu građanskih sudskih postupaka, rokovi za njihovo pokretanje, izjavljivanje pravnih lekova i preduzimanje drugih procesnih radnji suspendovani su i predviđeno je odlaganje ročišta u svim predmetima, izuzev uskog kruga građanskopravnih stvari: odlučivanje o određivanju, produženju i ukidanju privremenih mera i mera zaštite od nasilja u porodici, odlučivanje o prinudnoj hospitalizaciji lica sa mentalnim smetnjama i sprovođenja izvršenja odluka u porodičnopravnim stvarima.^[6] Nepoznati su kriterijumi na osnovu kojih je određen krug građanskopravnih stvari koje su se mogle rešavati tokom vanrednog stanja jer ni preporuke Ministarstva pravde, niti zaključak Vrhovnog saveta sudstva s tog aspekta nisu obrazloženi.

U poređenju sa državama koje su zbog epidemije pravo na pristup pravdi ograničile propisivanjem građanskopravnih stvari koje se mogu rešavati,^[7] ograničenja u Republici Srbiji su veća jer je manji krug građanskopravnih stvari koje su mogle biti rešavane tokom vanrednog stanja.

Funkcionisanje pravosudnog sistema tokom vanrednog stanja praćeno je brojnim teškoćama. U uslovima ograničenja slobode kretanja postavilo se pitanje ko će advokatima izdavati dozvole za kretanje u cilju zastupanja klijenata, javila se potreba za uvođenjem alternativnih načina prijavljivanja nasilja u porodici koji bi omogućili da žrtve zatraže pomoć bez rizika po svoju bezbednost i straha od kažnjavanja zbog kršenja zabrane kretanja, otvoren je niz pitanja u vezi sa ostvarivanjem ličnih kontakata dece sa roditeljima sa kojima ne žive. Pojavile su se i brojne dileme o legalnosti i legitimnosti pojedinih mera, a naročito veliku pažnju izazvala su „skajp“ suđenja u predmetima zbog kršenja mera samoizolacije, povodom kojih su izražena različita mišljenja i stavovi u stručnoj javnosti.

Javnost je nedovoljno informisana o načinu funkcionisanja pravosuđa tokom vanrednog stanja jer su izostala zvanična saopštenja pravosudnih organa objavljena putem sredstava javnog informisanja o tome kada i na koji način građani i građanke mogu da im se obrate. Te informacije objavljivane su samo na sajtovima pravosudnih organa, koji su mnogim građanima i građankama nedostupni.

Izazovi u pružanju besplatne pravne pomoći u vreme vanrednog stanja

Pružanje besplatne pravne pomoći je i pre uvođenja vanrednog stanja bilo otežano jer sistem besplatne pravne pomoći još uvek nije u potpunosti funkcionalan. Tokom vanrednog stanja Republika Srbija nije preduzela bilo kakve institucionalne mere koje bi odobravanje i pružanje besplatne pravne pomoći prilagodile okolnostima vanrednog stanja. Nije predviđena mogućnost da se zahtev za odobravanje besplatne pravne pomoći i prateća dokumentacija podnesu onlajn, pa su mnogi građani i građanke, zbog zabrane kretanja u radno vreme upravnih organa nadležnih za odlučivanje o zahtevima, bili uskraćeni u mogućnosti da zatraže besplatnu pravnu pomoć. Isti razlozi otežali su i prikupljenje dokumentacije o imovnom stanju, što je dodatno suzilo mogućnost ostvarivanja prava na besplatnu pravnu pomoć.

S druge strane, lokalne službe besplatne pravne pomoći nisu informisale širu javnost o vremenu i načinu komunikacije sa građanima i građankama u vezi sa pružanjem besplatne pravne pomoći, a telefonske linije objavljene na njihovim sajtovima često nisu bile u funkciji. Nema zvaničnih podataka o tome koliko je građana i građanki uspelo da savlada prepreke i podnese zahtev za odobravanje besplatne pravne pomoći, niti koliko je takvih zahteva usvojeno. Te podatke bi svakako trebalo prikupiti, analizirati i javno objaviti. Primer dobre prakse u pružanju besplatne pravne pomoći tokom vanrednog stanja jeste rad organizacija civilnog društva, koje su, kao registrovani pružaoci besplatne pravne pomoći i podrške, prilagodile način svog rada uslovima vanrednog stanja i pružale građanima i građankama pravne informacije i pravne savete putem telefona i alata elektronske komunikacije.

Plan delovanja pravosuđa u kriznim situacijama

Krizne situacije koje nastaju usled događaja koji dovode u opasnost opstanak stanovništva ili ugrožavaju njegovu bezbednost, život i zdravlje nameću potrebu za prilagođavanjem rada svih organa i službi u cilju efikasnog upravljanja rizicima, adekvatnog odgovora na krizu i povećanja otpornosti zajednice. Da bi ovi ciljevi bili ostvareni, potrebno je postojanje delotvornog plana delovanja svih organa javne vlasti u kriznim situacijama. Kada je u pitanju pravosuđe, takav sveobuhvatni unapred pripremljeni plan delovanja pravosuđa u kriznim situacijama ne postoji. Zato su mere donete u cilju prilagođavanja rada pravosuđa uslovima vanrednog stanja donošene ad hoc, bez prethodne dublje analize i uključivanja svih relevantnih aktera u procenu.

Jedna od ključnih lekcija iz perioda vanrednog stanja jeste neophodnost postojanja sveobuhvatnog plana delovanja pravosuđa u kriznim situacijama, jer je efikasno funkcionisanje pravosuđa u takvim situacijama, bez obzira šta je njihov uzrok, od značaja za dobro upravljanje krizom i jačanje otpornosti zajednice.

Planom delovanja pravosuđa u kriznim situacijama trebalo bi predvideti koje mere i u kojim rokovima treba doneti i ko je nadležan za njihovo donošenje, kako bi režim rada pravosudnih organa odgovorio okolnostima krizne situacije i zadovoljio potrebe za pružanjem pravne zaštite. Polazište za izradu takvog plana delovanja pravosuđa u kriznim situacijama upravo su dragocena iskustva stečena tokom vanrednog stanja. Da bi se ona iskoristila, potrebno je prikupiti i kritički analizirati sve kvantitativne i kvalitativne podatke o radu i rezultatima rada pravosudnih organa tokom vanrednog stanja, evidentirati teškoće i utvrditi, iz perspektive korisnika usluga i zaposlenih u pravosuđu, koje su potrebe ostale nezadovoljene.

Izazovi u pristupu pravdi u periodu post-korone

Vanredno stanje je iza nas, a pred nama period društvenog i ekonomskog oporavka, u kome važnu ulogu ima pravosuđe, koje je samo pogođeno posledicama krize. Jedan od urgentnih zadataka u post-korona periodu jeste otklanjanje barijera za pristup pravdi sa kojima se suočavaju pripadnici depriviranih i ranjivih grupa, što zahteva proaktivno delovanje svih aktera u sistemu besplatne pravne pomoći.

U projektovanju kratkoročnih i dugoročnih rešenja za unapređenje pristupa pravdi, potrebno je uzeti u obzir očekivano povećanje broja građana koji imaju potrebu za pravnom zaštitom, a nisu u finansijskoj mogućnosti da prethodno snose troškove postupka i plate usluge pružanja pravne pomoći, s obzirom da je kriza pogoršala ekonomski položaj mnogih građana i građanki, posebno pripadnika i pripadnica ranjivih društvenih grupa. U takvim okolnostima ostvarivanje jednakosti u pristupu pravdi zahteva olakšavanje uslova za oslobođenje od prethodnog plaćanja troškova postupka i dobijanje besplatne pravne pomoći.

Trenutno stanje u pogledu oslobođenja od prethodnog plaćanja troškova postupka nije zadovoljavajuće. Propisi o oslobođenju od prethodnog plaćanja troškova postupka primenjuju se nasumično i neujednačeno, što dovodi do nedoslednog pristupa sudu za siromašni deo populacije.^[8] Informisanost javnosti o uslovima za oslobođenje od prethodnog plaćanja sudskih taksi i drugih troškova postupka veoma je niska, a ne postoje smernice, niti standardizovane forme koje bi sudije koristile prilikom odlučivanja o zahtevima za oslobođenja od prethodnog plaćanja troškova postupka. Postoje indicije da neki predsednici sudova nezvanično ohrabruju svoje sudije da ne usvajaju zahteve za oslobađanje od prethodnog plaćanja sudskih taksi, jer one predstavljaju izvor prihoda za sudove.^[9][10]

Ostvarivanje jednakosti u pristupu pravdi u post-korona periodu zahteva priznavanje prava na oslobođenje od prethodnog plaćanja troškova postupka svima koji u vreme pokretanja postupka nisu u mogućnosti da ih plate.

Postojeći kriterijumi u pogledu imovinskog statusa korisnika veoma su restriktivni, tako da mnogi materijalno deprivirani građani i građanke ne ispunjavaju uslove za dobijanje besplatne pravne pomoći, što ih stavlja u bezizlaznu situaciju u pogledu mogućnosti da pokrenu postupak i ostvare sudsku zaštitu. To naročito teško pogađa one kojima je sudska zaštita potrebna da bi ostvarili svoja egzistencijalna prava, kao što je pravo na rad, pravo na stanovanje, pravo na izdržavanje i dr. Olakšavanjem kriterijuma za dobijanje besplatne pravne pomoći, veći broj građana bio bi u mogućnosti da zaštiti i ostvari svoja prava pred sudom, čime se sprečava povećanje broja siromašnih i socijalno isključenih.

U cilju delotvornog pristupa besplatnoj pravnoj pomoći u post-korona periodu, potrebno je olakšati kriterijume za dobijanje besplatne pravne pomoći.

Ostvarivanje jednakosti u pristupu pravdi zahteva nastavak rada na operacionalizaciji sistema besplatne pravne pomoći i pravne podrške. Trenutno stanje nije zadovoljavajuće. Među registrovanim pružaocima besplatne pravne pomoći trenutno je 3.304 advokata, 32 opštine nisu registrovale svoje službe besplatne pravne pomoći, a među registrovanim pružaocima pravne podrške samo je 24 organizacije, od kojih 10 u Beogradu, tri u Nišu, po tri u Leskovcu i Pirotu i po jedna u Kruševcu, Valjevu, Subotici, Novom Sadu i Čačku.^[11] Zbog takvog stanja građani i građanke Srbije nisu izjednačeni u mogućnosti da dobiju kvalitetnu besplatnu pravnu pomoć i podršku. Zato je potrebno preduzeti mere kako bi u svim jedinicama lokalne samouprave bio dovoljan broj pružalaca pravne pomoći i podrške.

Ostvarivanje jednakosti u pristupu pravdi zahteva preduzimanje mera kojima se obezbeđuje ravnomerni broj pružalaca usluga pravne moći i podrške na čitavom području Srbije.

S druge strane, da bi građani i građanke imali jednake koristi od Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, potrebno je da o njemu budu informisani. Iako je primena ovog zakona započela 1.10.2019. godine, izostale su šire informativne kampanje koje bi građanima i građankama omogućile da se upoznaju sa uslovima i procedurama dobijanja besplatne pravne pomoći, što je svakako neophodno, posebno za pripadnike i pripadnice ranjivih grupa.

Mere za unapređenje efikasnosti pravosuđa u periodu post-korone

Stvaranje uslova za delotvoran pristup pravdi i pružanje efikasne pravne zaštite zahteva i preduzimanje niza drugih kratkoročnih i dugoročnih mera, među kojima poseban značaj imaju:

1. povećanje kapaciteta sudova za efikasno rešavanja predmeta, imajući u vidu broj zaostalih nerešenih predmeta i očekivani veći priliv novih predmeta;
2. uspostavljanje mehanizama za kolektivnu zaštitu prava u slučajevima masovnih povreda prava, kako bi se sprečilo pokretanje masovnih parnica koje svojom brojnošću parališu rad sudova i negativno utiču na njihovu efikasnost;
3. uspostavljanje adekvatnog pravnog i institucionalnog okvira za širu primenu medijacije i drugih alternativnih metoda za mirno rešavanje sporova; i
4. ubrzanje procesa digitalizacije pravosuđa u cilju povećanja njegove efikasnosti i transparentnosti.

—————

[1] 2030 Agenda for Sustainable Development. Dostupno na: www.un.org/sustainabledevelopment/

[2] Videti: Preporuka Ministarstva pravde za rad sudova i javnih tužilaštava za vreme vanrednog stanja proglašenog 15.03.2020. br. 112-01-557/2020-05 od 17.03.2020. Dostupno na linku.

[3] Videti: Preporuka Ministarstva pravde za rad javnih beležnika za vreme vanrednog stanja proglašenog 15.03.2020, br. 740-07-329/2020-05 od 17. 3. 20202. Dostupno na linku.

[4] Videti: Preporuka Ministarstva pravde za rad javnih izvršitelja za vreme vanrednog stanja proglašenog 15.03.2020 br. 740-08-330/2020-05 od 17. 3. 2020. Dostupno na linku.

[5] Zaključak Visokog saveta sudstva od 18. 3. 2020; Dostupno na linku. Rešenje o ispravci Zaključka od 19. 3. 2020. godine dostupno na linku.

[6] Zaključak Visokog saveta sudstva od 18. 3. 2020; Dostupno na linku. Rešenje o ispravci Zaključka od 19. 3. 2020. godine dostupno na linku.

[7] U državama su primenjeni različiti pristupi u prilagođavanju rada pravosuđe uslovima vanrednog stanja. Kada je reč o postupanju u građanskopravnom stvarima, u nekim državama sudovima je upućena opšta preporuke o održavanju usmenih rasprava samo u onoj meri u kojoj je to apsolutno neophodno za pravilno sprovođenje pravde, a građanima i građankama je prepooručeno da se lično obraćaju lokalnim sudovima samo u hitnim slučajevima (npr. Austrija), u nekim državama preporučeno je korišćenje savremenih sredstava komunikacije sa sudom (Belgija), u nekim državama određene su dežurne sudije za građanske predmete koji mogu da odlučuju u pojedinačnim slučajevima na osnovu procene slučaja i njegove hitnosti (Bosna i Hercegovina), a u nekima je postupanje ograničeno na „kritične” predmete, čiju listu procenjuje svaki prvostepeni sud, uzimajući u obzir i svoje kapacitete (Danska). U nekim državama navedena je jedinstvena taksativna lista građanskopravnih stvari koje se mogu  rešavati u sudu, iz mogućnost održavanje usmenih rasprava na daljinu u drugim pravim stvatima  (Bugarska). U pojedinim državama preporučeno je da suđenja sa fizičkim prisustvom stranaka budu ograničena na hitne slučajeve, uz mogućnosti rešavanja predmeta primenom moderne tehnologije, pri čemu odluka o njenom korišćenju donosi isključivo sudeći sudija (Finska). Videti: Management of the judiciary – compilation of comments and comments by country, CEPEJ. Dostupno na: www.coe.int/en/web/cepej/compilation-comments.

[8] Analiza sudske prakse – Postupanje sudova po predlogu za oslobađanje od plaćanja sudskih troškova u parničnoj materiji, Beograd: Svetska banka i Multidonatorski fond za podršku sektoru pravosuđa, YUCOM, 2028. str. 2. Dostupno na linku.

[9] Funkcionalna analiza pravosuđa u Srbiji, Multidonatorski fond za podršku sektoru pravosuđa u Srbiji, Beograd, 2014. str. 25. Dostupno na linku.

[10] Petrušić, N. Oslobođenje od prethodnog plaćanja troškova postupka u kontekstu prava na delotvoran pristup pravdi, Bilten Apelacionog suda u Nišu. Niš, Apelacioni sud u Nišu, 2018, str. 105-124.

[11] Podaci dostupni na linku.

(Tekst je izvorno objavljen kao Uvodnik 62. Biltena o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva.)