Vlada Republike Srbije
Aleksandar Krstić i Nevena Hajzer na poslu u beogradskom Mekdonalds restoranu na Slaviji
Kreativno edukativni centar – KEC devet godina sprovodi program radnog angažovanja osoba sa intelektualnim teškoćama, tokom kojeg je 140 odraslih ljudi, na različitim radno-terapijskim zadacima u manjim i većim kopanijama, pokazalo da je njihovo socijalno uključivanje moguće.
Krajem 2004. godine, 12 korisnika programa KEC-a bilo je prvi put radno angažovano u dva beogradska Mekdonalds restorana. Kroz program ove nevladine organizacije do danas je prošlo 140 osoba sa intelektualnim teškoćama, koje su na trostruko zadovoljstvo – njih samih, njihovih porodica i okoline – pokazale kako mogu da budu uključene u socijalne tokove.
Kako kaže Margareta Kecman, direktorka KEC-a, za skoro deceniju sprovođenja programa, samo pet procenata korisnika je odustalo zbog zdravstvenih razloga.
– Kada smo počinjali, malo kompanija je bilo raspoloženo da se uključi. Bili su skeptični kako će osobe sa intelektualnim teškoćama da se snađu u poslovnom okruženju, kako će reagovati kolege? Danas je situacija takva da imamo spisak kompanija koje čekaju da se uključe – ne skriva ponos Margareta Kecman i dodaje da je to program inkluzije na delu.
– Samo uključivanje korisnika i njihov osećaj da su korisni – osećaj dostojanstva – ne može da se opiše, nastavlja ona.
Svaki angažman je prilagođen svakom korisniku. Aktivni su od jednog sata dnevno do šest sati tokom svih pet radnih dana. U početku je bio uključen jedan asistent na dvoje korisnika, ali se vremenom potreba za njima izgubila. Danas je Ana Viještica jedini radni asistent za čitavu organizaciju.
Kompanije u kojima su korisnici programa KEC-a angažovani jesu: Mekdonalds restorani, Parking servis, Jevrejska opština, Delta holding, Maksi supermarketi, Houm centar, Klinički centar Srbije, Rogenart pekare, KPMG internacional, Ikon print štamparija, institucije kulture poput Beogradske filharmonije i Narodnog pozorišta, rezidencije ambasada Francuske, Norveške, Portugalije, Indonezije, delegacije Evropske unije…
Stopa prihvaćenosti je stoprocentna. Ipak, postoje normativna ograničenja. Naime, kada se počinjalo, ovakva vrsta angažovanja nije bila „pokrivena” zakonima.
Osoba sa intelektualnim teškoćama pravno nema pravo potpisivanja nikakvog dokumenta, ugovora, već to rade roditelji ili staratelji. Time im je uskraćeno i priznanje na radnu sposobnost. Nemaju pravo da se zaposle, već su kroz sistem tretirani kao primaoci raznih vidova socijalne pomoći (tuđa nega i pomoć). Zakonodavac je predviđao isključivo radno angažovanje u radnim centrima, nekadašnjim zaštitnim radionicama.
Usvajanjem Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom (2009), lobiranjem i iskustvenim rezultatima KEC-ovog programa, usvojen je amandman u članu 43. ovog Zakona, stav 6, da se radno angažovanje može obavljati i van radnih centara, a da se segment mora urediti podzakonskim aktima. Nažalost, oni još uvek nisu doneti.
Angažovani su jedan sat dnevno i uvek rade po dvoje
– Rešenje bi bilo da se osobama sa intelektualnim teškoćama prizna delimična radna sposobnost, kako bi mogle da budu nagrađene za svoje angažovanje. Ovaj problem je prisutan i u drugim zemljama regiona, na primer u Sloveniji, Hrvatskoj, Austriji… Kod nas, takvo rešenje moralo bi da uključi izmene Porodičnog zakona, Zakona o socijalnoj zaštiti i Zakona o radu, ilustruje Margareta Kecman.
Dobar primer u svetu je Izrael: osobe sa intelektualnim teškoćama su tamo primaoci pomoći, a istovremeno mogu da potpišu ugovore o radnom angažovanju.
KEC-ov program su do sada podržali Ministarstvo rada i socijalne politike, Fond za socijalne inovacije, Erste fondacija, Delegacija Evropske unije.
– U Srbiji ove osobe su „pokrivene” sistemom dok su deca, kroz sistem obrazovanja. Njegovim napuštanjem, kada odrastu, jednostavno nema sredine gde bi pripadali. Društvo ih getoizira. Zato je njihovo radno angažovanje put ka samopouzdanju, osećaju prihvaćenosti, ali i senzibilizaciji sredine za ovaj deo populacije, ističe naša sagovornica.
Aleksandar Krstić ima 34 godine, živi u beogradskom naselju Bežanijska kosa i svakoga dana dolazi na jedan sat „na posao” u Mekdonalds, na Slaviji.
– Jako sam srećan kada sam ovde. Uvek sa nekim od drugara brišem tacne i stoliće. Ja, na primer, uzmem tacnu, a Nena stavi „tečnost” i onda brišemo i ređamo, opisuje svoj angažman ovaj mladić.
Nena je nadimak Nevene Hajzer (23), koja takođe sa osmehom sama dolazi u „Mekić” da radi.
Aca i Nena, kako kažu, sami dolaze do objekta i jedva čekaju da obuku uniformu – majice sa logoom KEC-a, na kojima piše „svi smo mi isti”
Anita Erdevički, hostesa ovog objekta, kaže su korisnici programa jako pozitivne osobe, da sa radošću dolaze. Neki su u pratnji roditelja koji sačekaju da prođe sat angažovanja njihovog „velikog-malog” deteta. Mnogi sa suzama u očima skidaju uniformu posle 60 minuta angažovanja i jedva čekaju drugi dan kada je njihov red.
Posetioci su, takođe naviknuti na njihovo prisustvo. Često im daju komplimente.
Prema rečima Marine Trnavčanin, marketing koordinatora u Mekdonaldsu, kompanija je osam godina uključena u inkluzija osoba sa invaliditetom:
– Osobe sa intelektualnim teškoćama ravnopravni su učesnici procesa rada u našim restoranima. Trudimo se da svojim primerom podstaknemo druge društvene aktere da podrže ovaj proces i osobama sa intelektualnim poteškoćama daju prostor koji zaslužuju, ističe ona.
– Saradnja sa KEC-om datira od 2005. Od tada 40 mladih iz ovog Centra, u nekoliko naših restorana, zajedno sa zaposlenima brine o kvalitetu usluge. Naše iskustvo je veoma pozitivno. Nadamo se da će i druge kompanije slediti naš primer i krenuti sa zapošljavanjem osoba sa invaliditetom, nada se ona. A o Acinim i Neninim drugarima i kolegama ima samo reči hvale:
– Dobri su radnici i kolege. Veoma su savesni i ozbiljno pristupaju svakom zadatku. Uvek stižu u dogovoreno vreme, trude se da urade što više i spremni su da pomognu u svakoj situaciji. Na tome smo im veoma zahvalni. Srećni smo što su deo naše porodice.
pdf [3 MB]
Napiši komentar