Vlada Republike Srbije
Piše: Stefan Lazarević (Blog o socijalnom uključivanju)
Već sam u jednom od ranijih tekstova opisao da u poslednje vreme razmišljam o eventualnom zaposlenju. Ta ideja me malo brine, ali su mi rekli da je jako važno da se čovek zaposli da bi imao od čega da živi. Na posao se ne ide samo da bi se radilo i zaradila plata, već i da bi izašao iz kuće, prošetao negde, popričao sa kolegama itd.
Kako se rodila ideja o zapošljavanju? Kada sam završio srednju školu, želeo sam da studiram novinarstvo. Roditelji i razredna su smatrali da mi na fakultetu ne bi prilagođavali gradivo kao u srednjoj školi i da bi to za mene bilo teško. Počeli su da mi pričaju da bi bilo dobro da se zaposlim, međutim, meni se to nije ni malo sviđalo. Ipak, polako sam sazrevao i shvatao posledice zapošljavanja. Tata mi je pričao da mnogi ljudi ne vole da idu na posao, ali moraju da bi zaradili platu.
Počeo sam da na internetu pregledam oglase i „na silu“ tražim posao, najčešće na sajtu Nacionalne službe za zapošljavanje. Kad sam pronalazio neki zanimljiv oglas, to sam saopštavao roditeljima, na šta su oni odgovarali da za sada nigde ne žurimo, i da se posao ne traži tek tako. Jednom prilikom sam mami saopštio svoju želju da se zaposlim. Ona mi je objasnila da ako želim da radim, moramo ozbiljno time da se pozabavimo. Nekoliko puta smo u poslednje vreme razgovarali na ovu temu, i zaključili smo da bismo morali da vidimo i kakvi su poslodavci kod kojih bih radio, kako bih se snašao. Morao bih i da idem na komisiju za procenu radne sposobnosti, koja bi trebalo da proceni koje poslove bih mogao da radim, a koje ne.
Saznao sam da ljudi dugo traže posao, naročito osobe sa invaliditetom, mnogi od njih idu na komisiju za procenu radnih sposobnosti, na prakse i obuke ne bi li stekli radne veštine i radno iskustvo. Kada pričam o svom zapošljavanju, usput da napomenem da je jako teško vreme danas za pronalaženje posla. Mnogi su mi kazali da je tačno ovo što sam rekao.
Počeo sam da razmišljam o tome koji bi poslovi bili idealni za mene. Vodim računa da to budu poslovi koji bi imali veze sa mojom strukom (završio sam ekonomsku školu – smer poslovni administrator), iako mi se to baš mnogo i ne sviđa. Takođe, nailazim na prepreke – nepoznavanje stranog jezika, neki poslovi zahtevaju fakultetsku diplomu, poslovi su daleko od mog mesta življenja, negde je potrebna vozačka dozvola, neki poslovi nisu u vezi sa mojom strukom itd.
Razmišljam o tome šta bih voleo da radim, a da nije vezano za ekonomsku struku, i mislim da bih možda mogao da radim neke jednostavne poslove (bibliotekar, kurir ili arhivar). Jedna od mogućnosti bi bila i da radim u prodavnici na slaganju robe, ili za kasom. Međutim, mama mi je objasnila da je malo nezgodno da radim na kasi, ako ne znam dobro da baratam novcem. Nadam se da će se neka od pomenutih želja ostvariti, ali bih se u isto vreme pripremio da ću morati da radim i one poslove koji mi se ne sviđaju. Razlog zbog kog ne bih radio administrativne poslove je taj što mi se nije svideo način rada profesorke koja mi je predavala ovaj predmet, te nisam ni imao želju i volju da se trudim i naučim važne stvari potrebne za rad u administraciji. Ipak, ako mi se i takav posao ponudi, prihvatiću da ga radim. Mnogi su mi skrenuli pažnju da na poslu nije isto kao i kod profesorke, kao i da moram da odvojim te dve stvari, a ima i onih koji me ubeđuju da ne moram da radim ono što mi se ne sviđa. Jedan od administrativnih poslova koje sam probao da radim je onlajn unošenje izveštaja sa seminara za nastavnike u bazu podataka i uz maminu pomoć, dobro sam se snašao.
Jedna prijateljica mi je skrenula pažnju da nismo u prilici baš da biramo posao koji ćemo raditi, već da moramo da prihvatamo ono što nam se ponudi. Tu sam se našao u nezgodnoj situaciji. Želeo bih da se bavim novinarstvom i muzikom, odnosno da mi to bude životni poziv. Kada pričam o tome, moji roditelji mi govore da to nije realno i da bi trebalo time da se bavim iz hobija.
Mama mi je takođe objasnila da poslodavci ne žele da zapošljavaju osobe sa teškoćama, jer im je lakše da prime nekoga ko može samostalno da radi, jer ne mora ništa da mu se objašnjava. Mislim da poslodavci treba da zapošljavaju i osobe sa invaliditetom i da im pomažu u radu da bi se i ovi ljudi osećali korisnim i mogli da zarade za život. Ipak, kada se budem zaposlio trebalo bi da se koncentrišem na to šta radim i izvršavam naloge, a ne da razmišljam o drugim stvarima. Malo se brinem kako će poslodavci i zaposleni u firmi postupati sa mnom, da li bi imali dovoljno strpljenja prema meni.
Pomoć i podrška na poslu bi mi značila. Poslodavci i drugi zaposleni bi trebalo da se upoznaju sa problemom koji imam, da možda pročitaju moje blogove, ne bi li me tako lakše i bolje razumeli. Takođe, pripremio bih se i da ne očekujem previše pomoći već da se i sam potrudim da radim i koncentrišem na zadatke…
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar