Vlada Republike Srbije
Piše: Stefan Lazarević (Blog o socijalnom uključivanju)
Nakon svih tekstova u kojima sam pisao o situacijama u kojima ne mogu da se snađem, kada mi je potrebna pomoć i podrška, u ovom ću opisati svoje talente. Primetio sam da je drugim ljudima veoma zanimljivo i interesantno kada se ispostavi da neke stvari radim bolje od njih.
Kao sasvim mali dečak potpuno sam sam naučio slova, i latinicu i ćirilicu. Roditelji mi kažu da sam već sa tri godine znao da čitam, možda i ranije, što je svima bilo neobično, pogotovo što sam kasno progovorio. Slova su mi uvek bila zanimljiva, a da ih naučim uspeo sam uz pomoć novina i gledajući televizijske programe i reklame. Sećam se da sam slovo Z naučio od reči ZAM – što je ime jedne od mojih omiljenih emisija. Voleo sam i da čitam list „Politika“, pa sam lako i brzo naučio slova kojima se ova reč piše. U učenju čitanja pomogli su mi i razni logotipi koji su bili odštampani na zadnjoj strani Politikinog dodatka „Radio TV revija“, što mi je bilo jedno od omiljenih štiva. Radio TV reviju sam redovno čitao jer sam tako mogao da povežem dve stvari koje sam najviše voleo – čitanje i televiziju. Često sam listao mamine knjige, a uvek sam prvo čitao štamparsku belešku na kraju jer me je to podsećalo na odjavnu špicu televizijskih emisija.
Verovatno sam tako naučio i brojeve. Sećam se jedne situacije u Zavodu za psihofiziološke poremećaje kada sam, na tretmanu kod logopeda, uspeo da sa nekog aparata pročitam brojeve od 1 do 20. Neobično je bilo to što do tada skoro da nisam uopšte govorio, i tek tada su moji roditelji shvatili da znam da brojim, iako me oni nikada tome nisu učili. Ne umem tačno da objasnim zašto su mi slova i brojevi bili toliko važni, ali se sećam da su deca iz mog razreda, kada smo tek pošli u školu, bila začuđena kako sam brzo čitao dok su oni tek učili slova.
Malo mi je teže išlo pisanje rukom, ali sam voleo da pišem koristeći slovaricu. Nisam imao nikakvih teškoća da bilo koju reč koju bi mi roditelji kazali napišem slažući slova iz slovarice. Jedna od prvih reči koju sam na ovaj način napisao bilo je ime mog dede, samo što sam umesto Rastko napisao Rasko, ali je to samo zbog toga što sam tako čuo i razumeo.
Od kad znam sa sebe uživao sam da proučavam plan grada Beograda. Imao sam jedno štampano izdanje u kome je bila velika karta grada, a i po jedna karta za svaku opštinu. Vrlo brzo sam naučio gde se koja ulica nalazi, i na kojoj je opštini. Posle smo kupili CD sa planom Beograda gde je sem ulica, postojao i deo sa linijama gradskog prevoza pa sam se zabavljao zamišljajući da se vozim tim autobusima i tramvajima i pamtio kuda se oni kreću. Onda sam počeo da zapitkujem ljude kojim ulicama idu npr. od kuće do posla. Sećam se jedne situacije iz prvog razreda osnovne škole kada sam direktora pitao kojim je ulicama došao do škole. Odgovorio mi je da je išao Požeškom ulicom. Začuđeno sam ga pitao „Šta si tražio u Požeškoj ulici?“, jer sam znao da stanuje na Bežanijskoj kosi. Objasnio mi je da je pre posla svratio kod svoje sestre koja živi na Banovom brdu. Bio je iznenađen kad je shvatio kako dobro poznajem ulice i delove grada. Još uvek mi je ovo zanimljivo pa razgledam Google maps i to mi je korisno kada treba da idem na neko mesto gde pre toga nikada nisam bio da bih se lakše orijentisao i da se ne bih izgubio. Sem Beograda, koristeći Google mape proučavam i neke gradove u kojima sam bio, i želim da ih ponovo posetim.
Jedna od stvari u kojima sam dobar jeste računanje datuma. Kad me neko pita koji će dan biti određenog datuma i to dosta godina unapred ili unazad ja umem da odgovorim, pa oni često ostanu iznenađeni, jer ne mogu da veruju da neko tako brzo to može da izračuna. Pitaju me kako to uspevam, a moj odgovor najčešće glasi da znam tako što mogu da sabiram i oduzimam dane i datume u svojoj glavi.
U četvrtom razredu srednje škole na jednom času fizičkog tri drugarice su htele da ovo provere. Jedna po jedna me je pitala kog dana će biti određeni datum, na primer, njihov rođendan ili matura i onda su moje odgovore proveravale u kalendaru. Bilo im je veoma zanimljivo pa smo se na ovaj način zabavljali neko vreme. Jedna od njih me je pitala da li imam još neki neobičan talenat. Nisam razumeo njeno pitanje i dugo sam pokušavao da saznam šta se krije njega. Mama mi je kasnije objasnila da je drugarica htela da vidi u čemu sam još dobar.
Ne samo što umem da računam datume, već veoma dobro pamtim mnoge događaje – kog dana i datuma je to bilo, ko je sve bio prisutan, kakvu je frizuru imao i slično. Kada nečega ne mogu da se sete, moji roditelji, umesto da potraže neki podatak, uvek prvo pitaju mene, zato što znaju da dobro pamtim. Svima je to interesantno pa me zapitkuju i o stvarima koje nisu toliko važne, kao na primer kada je poslednji put kod nas bio neki naš prijatelj, ili kada smo mi bili na nekom mestu i često se čude kako tačno pamtim te stvari i nikada ne grešim.
(…)
Tekst “Stvari u kojima sam dobar” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.
pdf [3 MB]
Napiši komentar