Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Jelene Stupar na 37. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 4” (25. oktobar 2016., Impact Hub, Beograd)

Zdravo svima, ja sam Jelena Stupar.

Tokom čitavog života sam imala san da otputujem u Ameriku, to je bio moj životni san. Nedavno sam na tom putovanju iz snova i bila! Posetila sam Kaliforniju, videla sam Los Anđeles. Grad je ogroman, mislim da je deset puta veći od Beograda, možda i više. Videla sam bogate i siromašne kvartove, mešavinu raznih ljudi, i to je na mene ostavilo zaista snažan utisak. Te dugačke plaže, ogromne palme i talasi… Kupala sam se u Tihom okeanu! Dok sam plivala, razmišljala sam o tome da li će naići neka ajkula, ali, kao što vidite, do susreta nije došlo. Pored toga, bila sam u prilici da se nađem blizu foka koje žive slobodne na jednoj plaži (ne u zoološkom vrtu, već ljudi mogu da im priđu), i to je bilo divno iskustvo. Obišla sam i druge gradove: San Dijego, San Francisko, Las vegas. Videla sam kanjone…

Često me čujući ljudi pitaju kako ja, kao gluva osoba, putujem i kako se snalazim na tim putovanjima. Ja volim da putujem. Moj tata, koji je takođe bio gluva osoba, obožavao je da putuje i tu ljubav ka putovanjima je preneo i na mene. Ja imam interesovanja kao bilo koja mlada osoba. Obožavam sport: igram odbojku i kapiten sam Ženskog odbojkaškog kluba gluvih “Olimpija”. Obožavam i glumu: do sada sam sa svojim gluvim prijateljima već snimila nekoliko kratkih filmova. I tokom boravka u Americi sam sa prijateljem koji tamo živi snimila jedan filmić, čekam da se izmontira, pa da ga objavimo.

Kad sam se vratila kući iz Amerike, neki ljudi su me pitali da li sam razmišljala o tome da živim u SAD i da li bih to volela. Ja sam, inače, grafički dizajner i imam posao ovde u Srbiji. Imam divne kolege! Ja sam jedina osoba u timu koja je gluva, ali se nikada nisam osetila diskriminisanom ili isključenom. Zaista se osećam kao deo tima, divno mi je da sarađujem sa njima i volim svoj posao. Pored toga, ovde je moja porodica, tu su moji prijatelji, a tu je, naravno, i srpska kuhinja. Ipak, želim da kažem da u Americi gluve osobe imaju mnogo više mogućnosti nego gluve osobe u Srbiji.

Recimo, kad sam stigla u Ameriku, na aerodromu su mi izgubili kofer. Pokušala sam da priđem nekome od zaposlenih, naišla sam na jednu službenicu i obratila sam joj se, a ona mi je rekla: “A, ja znam znakovni jezik.” Znala je američki znakovni jezik i nas dve smo veoma lako iskomunicirale, što je za mene bio snažan utisak. To mi se nije desilo samo na aerodromu, već i u prodavnicama, restoranima… Srela sam mnogo ljudi koji su rekli da znaju američki znakovni jezik ili da ga upravo uče. Toga u Srbiji nema, ovde znakovni jezik tek počinje da se promoviše i širi i ne poznaje ga mnogo ljudi.

Ali, čak i ako ne znate znakovni jezik, nemojte dozvoliti da vas to spreči da priđete i komunicirate sa nekom gluvom osobom! Na primer, ja čitam sa usana i možemo tako da komuniciramo. Možemo i da se dopisujemo na papiru ili putem mobilnih telefona. Vremenom biste se verovatno navikli na moj glas i artikulaciju, naučili biste poneki znak i tokom vremena bismo sve lakše komunicirali. Najvažnije je da se taj zid u komunikaciji između sveta gluvih i sveta čujućih sruši i da se povežemo, da se približimo jedni drugima.

Postoji još jedna pojava u Americi koja je učinila da se zapitam o svom životu. Naime, gluva osoba koja voli glumu i želi da se bavi glumom (…) tamo može da dobije Oskara, i još da bude najmlađa dobitnica ove nagrade. Takođe, možete da budete gluva osoba i da radite kao model; da učestvujete u takmičenju “America’s Next Top Model” i da u njemu pobedite; da zatim učestvujete u “Plesu sa zvezdama”, i to kao zvezda… I da i to takmičenje osvojite, da i u njemu pobedite!

U Srbiji društvo još uvek nije toliko otvoreno i ne zna šta sve gluve osobe mogu, zbog čega one nailaze na mnoge barijere i predrasude (…). Ali, gluva osoba može sve što i čujuća osoba, osim da čuje. Na primer, moj dragi prijatelj Stojan Simić je pre dva dana dobio nagradu Udruženja baletskih umetnika Srbije. Ili, recimo, ja sam danas pred vama i vi slušate moju prezentaciju zahvaljujući tome što su angažovani tumači za znakovni jezik. Ja od svog sna neću odustati (…), a društvo bi možda moglo da se zapita šta time može da dobije.

***

37. Beogradski Ignite pod naslovom “Uključi se br. 4”, posvećen socijalnom uključivanju, održan je u utorak, 25. oktobra 2016. godine, u beogradskom Impact Hub-u. Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženje građana „Srbija u pokretu“ su organizacijom ovog događaja, već četvrtu godinu zaredom, tradicionalno obeležili Međunarodni dan borbe protiv siromaštva i ohrabrili učesnike i posetioce da postanu borci za inkluzivno društvo.

Posetioci Beogradskog Ignite-a su imali priliku da čuju lične priče prezentera i prezenterki o tome kako svojim svakodnevnim zalaganjem grade društvo jednakosti za sve, i dobiju odgovore na pitanja: ima li života posle odslužene zatvorske kazne; kako do medalje na paraolimpijskim igrama; koje su male tajne aktivnog starenja; kako se menja slika o mladim Romima i Romkinjama kroz ritam i reč; ko su žene koje pomažu migrantima; kako izgleda svakodnevica mlade gluve osobe; kako mladi u akciji menjaju društvo; kako postići preduzetnički uspeh…

Jelena Stupar pokretačku snagu pronalazi u saznanju da je život jedan i da ima mnogo lepih stvari koje treba videti i osetiti. Obišla je više evropskih zemalja, dva puta putovala u Ameriku i tako stekla mnogo gluvih prijatelja širom sveta. Njen najveći izazov bile su studije na Visokoj Politehničkoj školi, jer je pre toga išla u škole za gluvu decu. Kaže da nije bilo lako komunicirati sa profesorima bez tumača, ali je uspela da diplomira i postane grafički dizajner. Jelena sebe opisuje kao ljubiteljku putovanja, druželjubivu, snalažljivu i tvrdoglavu osobu. Ponosna je što već skoro 10 godina vozi auto, a neostvareni san joj je da bude glumica.