Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Nijedno iskustvo školovanja nije identično i svaka škola predstavlja stalno promenljivi univerzum za sebe. Porodice i deca svakodnevno se suočavaju sa izazovima u ostvarivanju uspeha u školi, kao i uklapanju u kontekst škole kao dela šire socijalne integracije deteta. Autori Tutoring modela inkluzivnog obrazovanja polaze od uverenja da jaz između škole i zajednice nastaje kada se razlozi poteškoća u učenju i socijalnoj integraciji problematizuju primarno kod roditelja i dece umesto u samoj zajednici. Polazeći od vizije obrazovanja koja pozicionira učenika u centru obrazovnog procesa, Zapadnobalkanski institut iz Beograda ima misiju da podrži specifični karakter svake škole i pruži podršku lokalnim zajednicama da zajedno kreiraju podsticajne sredine u kojoj svako dete može da se prepozna i razvija u svom punom potencijalu.

Osmišljen kao usluga intesektorske saradnje ključnih aktera u oblasti dečije zaštite, izvršna direktorka organizacije i autorka modela Jelena Nastić-Stojanović navodi kako je tutoring počeo kao grassroot inicijativa koja je za cilj imala prevenciju ranog napuštanja školovanja kod dece koja su se iz različitih razloga suočavala sa poteškoćama u učionici i van nje. „Pre svega mislim da mi mnogo toga podrazumevamo i to je veliki problem“, počinje Jelena priču o osnovama modela čiji uspeh izuzetno zavisi od integrisanja različitosti i osobenosti svakog učenika/ce. „Podrazumevamo da svaka porodica ima na raspolaganju sve neophodno za uspeh dece u školi i to je kriza izazvana pandemijom jasno pokazala prelaskom na online način rada.“

Jelena Nastić-Stojanović

Tutoring model, prema Jeleninim rečima, polazi od solidarnosti u kreiranju podrške u učenju. Okosnicu modela čini podrška učenju pre ili posle škole, tj. odnos koji se formira između tutora/ke (studenta/kinje, omladinskog radnika/ce ili volontera/ke) i njegovog/nog učenika/ce (detata ili mlade osobe koja je u povećanom riziku da zbog teškoća u učenju prevremeno napusti školovanje)*. Progresivnost modela ogleda se u povezivanju svih aktera dečije zaštite na lokalnom nivou kao i insistiranje na interkulturnom učenju i osetljivosti na kulturološki i socio-ekonomski kontekst u kojem se usluga realizuje. U program su uključeni akteri iz lokalne samouprave, centra za socijalni rad, visokoškolskih ustanova, kancelarije za mlade i organizacije civilnog društva, kao i škola i roditeljim dece uključene u program.

Kako Jelena ističe, vizija bez povezivanja sa konkretnim zajednicama ostala bi samo prazna reč na papiru. „Roditelji su suočeni sa velikim izazovima i za uspeh pilot programa je upravo bilo presudno da oni steknu poverenje u nove, do tada nepoznate ljude, koji su sada bili direktno uključeni u razvoj njihove dece. Oni su to prepoznali i zajedno smo napravili uspeh.“ Navodeći specifičnosti okolnosti svakog deteta, Jelena navodi priču o dečaku koji je imao loš uspeh u školi, a istovremeno je ostvarivao istaknute rezultate na takmičenjima iz geografije. Percipirani problem nije bio u motivaciji ili intelektualnim sposobnostima učenika već u jezičkoj barijeri. „Zadaci na takmičenju su se zasnivali na crtanju i to je učinilo celu razliku“, opisala nam je Jelena ulogu celokupnog društva u iskustvu školovanja deteta.

Model je pilotiran u školskoj 2013/2014 godini u dve osnovne škole u Raškoj. O počecima i prvim rezultatima govori Anđelija Roglić, profesorka likovnog i tadašnja pomoćnica direktora u osnovnoj školi „Sutjeska“: „Za mene su izuzetno vredne promene na planu motivacije i odnosa dece prema školi. Deca koja, iz različitih opravdanih razloga, o školi nisu želela ni da govore, ne samo da su poboljšala uspeh već su školu videla drugačije, kao svoju.“ Opisujući promene u ponašanju i unapređenja u socijalizaciji, Anđelija svedoči o pripadanju kao jednoj od osnovnih potreba svakog člana i članice društva. „Deca su nastavila tutorske odnose i van pilot programa, a to nam puno govori“, reči su Anđelije na temu rezultata programa.

Anđelija Roglić

Kao glavne faktore uspeha modela iz perspektive škole, Anđelija navodi izbor tutora, izgradnju odnosa poverenja sa roditeljima učenika/ca kao i monitoring tutorskih odnosa radi pružanja dodatne podrške svim uključenima.

Tutori su bili mladi ljudi, studenti/kinje, oni koji su tek završili osnove studije i jedan srednjoškolac. Njihov angažman bio je na volonterskoj bazi, a selekciji se pristupilo u saradnji sa Kancelarijom za mlade Raške. Kao jedan od glavnih razloga uspeha, Anđelija navodi faktor da ponekad samo znanje nije najvažnija veština za tutorski odnos. Veštine prenošenja znanja kao i sposobnosti snalaženja u radu sa decom osnovnoškolskog uzrasta koja nemaju neophodnu podršku u obrazovanju predstavljaju preduslove da neko bude uspešan tutor. I na planu tutorskog odnosa, fleksibilnost u radu i senzibilisanost na okolnosti učenika/ce od presudnog su značaja. Iako su se tutori prijavili za rad sa po jednim detetom, jedna tutorka radila je sa dve sestre. Starija sestra je sačekala sa kretanjem u prvi razred kako bi zajedno sa mlađom sestrom prošla iskustvo školovanja. Tutorka je radila sa obe, a Anđelija navodi kako je taj tutorski odnos postao primer dobre prakse pružanja podrške jer je bio dvosmeran i važan i među samim učenicama. Možda upravo inspirisana ovim iskustvom, mlada tutorka danas radi kao profesorka u srednjoj školi.

Nakon izbora tutora i selekcije dece, koja su u ovoj osnovnoj školi birana među učenicima koji se suočavaju sa najviše prepreka u svom obrazovanju, pristupilo se razgovorima sa roditeljima. Anđelija navodi da je spremnost roditelja da podrži ovakav vid podrške svom detetu bila izuzetno velika i da je njihova uključenost bila važna tokom trajanja celog programa. „Bilo je važno da se ceo proces prati, tako da smo mi stalno bili u kontaktu sa tutorima i roditeljima i vodili smo računa da se njihova mišljenja i potrebe uvažavaju.“

Rezultati za samo četiri meseca implementacije prevazišli su očekivanja svih uključenih. Sva deca su ostvarila bolji uspeh u školi a poboljšanja u socijalnoj integraciji su za kratko vreme dobila dugoročni karakter kod dece uključene u program.

Školske 2016/2017 godine program je implementiran u Knjaževcu, Raškoj i Prokuplju, a ove godine u tri škole se odvija u Vrnjačkoj banji.

Da principi učenja iz tutoring modela imaju svoju primenu i danas svedoči pilotiranje inovativne usluge podrške učenicima sa poteškoćama u učenju koji je započet za vreme vanrednog stanja upravo u opštini Raška. Više o ovom modelu, koji podržava Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, kao i kako je u njega integrisan online rad sa učenicima, možete pročitati ovde.

Slušajući o iskustvima ovih aktivistkinja i donosilaca promena u obrazovanju, nazire se slika škole koja predstavlja okosnicu pripadanja lokalnoj zajednici. Naša sposobnost i spremnost da u tu viziju utkamo svaku priču iz zajednice odrediće kako će izgledati obrazovne sredine naše budućnosti. Ukoliko želimo da naše zajednice liče na sve nas, škola je mesto gde ta vizija mora da postane stvarnost.

Pogledajte video o uspehu dece koja su učestvovala u TUTORING programu u Prokuplju, Beloj Palanci i Knjaževcu tokom 2016. i 2017. godine:

——-

*Nastić-Stojanović, Jelena, et.al. (2017) Škola u zajednici, zajednica u školi. Zapadnobalkanski institut, Beograd