Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Kad zamiriše i u enterijeru

Centar za razvoj inkluzivnog društva je u avgustu 2014. godine na Novom Beogradu, u Bloku 45, otvorio najpre prodavnicu kafe i čajeva, a ona je ubrzo prerasla u skromnu kafeteriju, omiljeno mesto u ovom kraju.

U prohladno zimsko popodne, na vrata skromnog, ali ljupko uređenog lokala „Dve šolje”, u samom srcu novobeogradskog Bloka 45, svako malo uđu komšije. Dve drugarice pretresaju noćni izlazak, jedna mama sa dvoje dece, od kojih je jedno u kolicima, ušla je tek da se ugreje, a mališani da popiju nešto toplo. Na čaj redovno dolaze i dvojica tata – kolega s posla – čiji su naslednici istog uzrasta; kažu uz osmeh: tako koriste vikend da se vide, a dečaci poigraju.

Iako nekoliko stotina metara dalje blješte lokali velikih tržnih centara, a privezani uz obalu Save baškare se popularni splavovi, žitelji ovog, ali i okolnih blokova više vole da svrate u „Dve šolje”.

Kafeterija je počela s radom avgusta 2014. i ujedno je prvo socijalno preduzeće koje je pokrenuo Centar za razvoj inkluzivnog društva, nevladina organizacija iza koje je dugogodišnji rad na razvoju inkluzije i poboljšanju položaja osoba sa invaliditetom. I sami nosioci, partneri brojnih projekata (samo)zapošljavanja osoba sa invaliditetom, odlučili su – kako kaže Aleksandar Bogdanović, osnivač i direktor Centra – da u praksi vide kako u Srbiji funkcioniše socijalno preduzeće.

Brzo su „Dve šolje” postale omiljeno mesto okupljanja stanovnika Bloka 45

– Nažalost, pravni okvir ne postoji. Za pokretanje bilo kakve proizvodnje potrebna su značajna sredstva, pa je zato bolje pokrenuti nešto u oblasti ugostiteljstva, zanata, uslužnih delatnosti. Prva tri meseca radili smo kao prodavnica kafe i čajeva, a onda smo uredili prostor za sedenje, priča on kako su tekle počete faze.

Preduzeće je registrovano kao deoničarsko društvo, a opremanje je išlo sopstvenim snagama. Od opštine Novi Beograd zatražili su savetodavnu pomoć.

– Imali smo sreću da su predstavnici lokalne samouprave bili voljni da pomognu. Međutim, zakon ne predviđa nikakve olakšice za rad socijalnih preduzeća. Primera radi, kada je stiglo leto raspitivali smo se da li bismo mogli da dobijemo poreske i taksene olakšice za postavljanje bašte. Odgovor je bio odričan. Zato se gradskoj upravi nismo ni obraćali, jer ako ne postoje propisi, to smo saznali na lokalnom nivou, objašnjava Aleksandar Bogdanović.

U hladne dane sprovode akciju „Dinar za šolju toplog čaja” kako bi omogućili deci topli napitak besplatno

U „Dve šolje” posao je našlo petoro mladih ljudi: troje njih za stalno, dok se dvoje angažuju tokom letnje sezone, u skladu sa obimom posla. Miloš Marković, Dušan Pavlov i Aleksandra Đoković u svojim porodicama imaju članove koji su osobe s invaliditetom i kako je u Srbiji procenat nezaposlenosti među mladima visok, redovan izvor prihoda mnogo im znači.

Iako na prvi pogled deluje da je delo arhitekte, specijaliste za unutrašnju dekoraciju, enterijer je – kako otkriva naš sagovornik – rezultat snalažljivosti. Najviše se vodilo računa da se poštuju principi pristupačnosti. Ulazna vrata su dovoljno široka za ulazak osoba u kolicima, uslužni pult je takođe niži od standardnih; za toalet su danima tražili adekvatan lavabo kako bi sve bilo u skladu sa inkluzivnim dizajnom.

Prvih godinu-dve dana, prema rečima Bogdanovića, očekuju da se posluje tako da budu „na nuli“. Ponosni su što obezbeđuju redovne plate za zaposlene, uredno isplaćuju dobavljače. Raduju se i što su edukacijom dobavljača o socijalnom preduzetništvu i položaju osoba s invaliditetom neke od njih podstakli da zaposle osobe sa invaliditetom, poput kompanije Mlinprodukt od koje kupuju kafu.

U poslovne uspehe, ali one koji se ne mere novcem, već mnogo važnijim – društvenim uticajem i prepoznatljivošću, ističu akciju „Dinar za zajednicu”. Prvih nekoliko meseci u kasici se sakupljao dinar po dinar i od prikupljenog novca kupljene su igračke za decu iz Saveza za pomoć osobama sa autizmom. Sa dolaskom hladnih dana akcija je nastavljena. Donirani novac se koristi za kuvanje čaja za decu i beskućnike u ovom delu Novog Beograda.

Pitamo Aleksandra kakvi su utisci posle godinu i po dana rada i šta bi država mogla da učini kako bi se olakšao rad socijalnih preduzeća?

Obezbeđena je pristupačnost za osobe koje koriste kolica

– Na prvom mestu trebalo bi da se uspostavi pravni okvir sa olakšicama makar u prvoj godini rada. Na primer, da se, kao u zemljama u okruženju, opremanje objekta tretira kao ulaganje. Takođe, mnogo bi značilo kada bi u APR-u, lokalnim samoupravama, gradskim administracijama činovnici imali dovoljno znanja koje bi predočavali, jer je put kroz birokratsku šumu težak i ima puno prepreka.

Socijalno preduzetništvo za sada u Srbiji postoji samo u formi pojedinačnih inicijativa, iako je u Evropi prepoznato kao dobar mehanizam rešavanja problema nezaposlenosti i socijalne isključenosti osoba s invaliditetom. Ova vrsta preduzetništva dobija i sve značajnije mesto kao opcija za otvaranja novih radnih mesta.

Prema podacima Privredne komore, u Srbiji radi 1.196 socijalnih preduzeća sa 10.326 zaposlenih. Dve trećine ovog broja čine zadruge nasleđene iz prethodnih epoha, koje funkcionišu pri velikim sistemima poput PKB-a ili kragujevačke Zastave. Socijalna preduzeća u Srbiji su u 2014. godini doprinela sa 0.2% bruto domaćem proizvodu (BDP).